Miloš Cvetković rođen je u Nišu 1985. godine. Diplomirao je na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru, departman u Nišu, 2012. i od tada glumi u Narodnom pozorištu u Nišu. Najznačajnije uloge ostvario je u predstavama: „Draga Jelena Sergejevna”, „Borilački klub”, „Herostrat”, „Igre u pesku” i mnogim drugim, među kojima je najnovija predstava ovog pozorišta „San o zavičaju”. Ova predstava osvojila je 5 nagrada na 59. festivalu ,,Joakim Vujić”, a Miloš Cvetković dobio je glumačku nagradu za ulogu Malog Šaulisa. Ovim povodom sa njim smo razgovarali o pozorištu, predstavama, radu sa mladim glumcima Akademskog pozorišta.
Predstava „San o zavičaju” osvojila je brojne nagrade na festivalu „Joakim Vujić”, a ti si osvojio glumačku nagradu za ulogu Malog Šaulisa. Čime se ova predstava izdvaja od onog konvencionalnog u pozorištu i na koje to fenomene u društvu nas upućuje i opominje?
Pa zavisi kako definišemo konvencionalno. U pozorištu postoji ono ustaljeno na šta smo navikli, a ono što izdvaja ovu predstavu je ansambl. Ansambl je postao jedan dobro uvežbani bend koji može svirati kvalitetnu svadbu. Ne postoji konkretan fenomen na koji nas upućuje jer svi mi imamo svoje probleme, neko manje a neko veće, samo što su problemi ovih ljudi stvarno veliki. Oni su našli način da se pomire sa njima i žive sa njima. San o zavičaju je predstava koja slavi život, mislim da se svi njeni junaci nalaze tačno tamo gde treba, kada treba.
Glumiš u pozorištu dugo, ali snimaš i serije. Po čemu izdvajaš rad na serijama u odnosu na rad u pozorištu, šta ih razlikuje i u kojoj tački se susreću?
Da počnem od tačke u kojoj se susreću, gluma je gluma i kao takva ista je i u pozorištu i na filmu/seriji. Ono što se razlikuje jeste emotivni naboj koji u pozorištu kao živoj stvari traje kontinuirano i svakako se zadržava između činova. Prilikom snimanja serije to je drugačije, jer ponekad nameštanje setova traje po dva sata i teže je održati emotivni naboj, ali on svakako mora biti prisutan u sceni. Ja volim pozorište i ne bih mogao bez njega, ali i drugačija iskustva su mi veoma značajna.
Bio si dugogodišnji umetnički direktor Akademskog pozorišta u Nišu. Koliko je za tebe inspirativno da radiš sa mladim ljudima koji tek ulaze u svet pozorišta i kakve savete im daješ?
Rad sa mladima mene čini mladim. Razmenjujemo neverovatnu količinu energije na obostrano zadovoljstvo, zato sam na početku tako sebično rekao da mene čini mladim. Saveti se razlikuju od osobe do osobe jer je sve to na individualnom planu, svakom je nešto različito potrebno da čuje. Prilikom rada na predstavi učimo da budu istrajni, posvećeni i vredni, da sklope sve „matematički” dobro urađene zadatke u celinu. Kada izađu na scenu sa svešću da su to dobro uradili, onda se igraju, maštaju, a onda se na to dodaje individualnost, kreativnost.
Koliko je danas u pozorišnoj produkciji presudan kvalitet naspram kvaniteta i na koji način on opstaje?
Nažalost danas je u pozorišnoj produkciji kvantitet preuzeo primat, a oba istovremeno ne mogu postojati. Pozorište će preživeti i živeti. Od svog nastanka pa do danas nailazilo je na poteškoće koje je prevazilazilo, tako da će pozorište opstati.
U predstavi „Igre u pesku” tvoj lik priželjkuje da pronađe superčarobnjaka koji će da popravi sve. Čime što radimo utičemo na ovaj svet i menjamo ga na bolje? Kada se u tebi budi taj superčarobnjak koji leži u svakom od nas?
Sam kraj predstave može se tumačiti dvojako. Ova potraga za superčarobnjakom je optimistično tumačenje. On je tada prvi put u životu osetio ljubav i šta znači biti voljen. Ljubav je ta koja menja, zbog koje se menjamo i zbog koje vredi menjati svet, samim tim drugo tumačenje je nepotrebno. U meni se budi superčarobnjak kada volim.
U Tolstojevom klasiku „Ana Karenjina” tumačiš lik Vronskog. Koliko se promenio položaj žene u društvu od Tolstoja do danas i kolika je uloga muškarca u tome?
Promenio se. Promenio se jer se i društvo promenilo i postalo otvorenije. Problem je što to nije velika vremnska udaljenost kako nam se čini, to je samo nekoliko generacija pre nas. Čovek je socijalno biće i samo kao takav može opstati, pa nema mesta za tu preteranu individualnost koja se javlja sve više.
Fotografije iz predstava: Narodno pozorište Niš
