Marija Simić je studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, smera menadžment i produkcija pozorišta, radija i kulture. Sa 22 godine, Marija iza sebe ima produkcije predstava „Leptir na anteni”, „Guliverova putovanja” i „Pošto gvožđe”, predstavu koja se našla na redovnom repertoaru Ateljea 212. Kao devojčica, bavila se vajarstvom i košarkom, a za produkciju se, kako kaže, odlučila jer je skapirala da je najbrže u odeljenju skupljala pare. Bavila se i produkcijom filmova „Divan dan” Davida Jovanovića i „Pogled” Stefana Rokvića, a radila je i kao izvršni producent Hartefakta. Za naš portal Marija je govorila o važnosti pozorišta danas, mestu producenta u njemu i saradnji sa Buč Kesidijima.
Kada se publika informiše o predstavi, proverava ko tumači koju ulogu, ređe ko ju je režirao. Smatraš li da ste vi, producenti, u toj priči „skrajnuti”? Na koji način je producent uopšte uključen u proces kreiranja predstave?
Činjenica je da regularna publika verovatno neće pročitati autorski tim predstave i na osnovu njega izabrati da je pogleda - rekla bih da kod nas auditorijum nije toliko upućen ni kada su režiseri u pitanju, pa je glumačka postava presudna. Ipak, verujem da nijedan producent ne ‘pati’ od toga da li je poznat široj javnosti, hoće li ga neko zaustaviti na ulici i slično, jer, da je tako, verovatno bi izabrali neku drugu profesiju u svetu filma i pozorišta. Ono što je nama kao producentima bitno jeste povratna informacija stručne javnosti, koja zna ljude koji se kreću u tom svetu, upoznata je sa njihovim radom i ume u skladu sa tim da prokomentariše ‘producentski’ aspekt predstave. Kada bi posmatrali ulogu producenta i sve ono što bi neko ko se naziva producentom trebalo da radi, mogli bi ga nazvati i diplomatom ili ‘tampon zonom’ - on je čovek zdravog razuma, neko ko uliva sigurnost celoj ekipi predstave i tu je da izbalansira stvari u kriznim situacijama. Naravno, govoreći o idealnom producentu, to bi trebalo da bude neko staložen i dovitljiv, ko može brzo da razmišlja i donese odluku u trenutku, ali i da kasnije stoji iza nje. Suštinski, mi u našem institucijalnom pozorištu nemamo nekog nadređenog: čitava kuća, sa svim svojim zaposlenima, je zapravo jedan veliki producent.
Iako si još uvek studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti, već si prisutna u svetu pozorišta. Koliko ti je u tome pomogao fakultet, a koliko si morala sama da gradiš ličnim angažovanjem? Mogu li se ta dva uopšte odvojiti?
Baviti se nečim kao što je produkcija u našoj zemlji samo po sebi podrazumeva lični angažman na nekom nivou - od druženja sa ljudima koji će te kasnije pozvati da radiš sa njima, do ‘trošenja vremena’ na učenje različitih teorija, istorije pozorišta i drugih stvari koje ti onda služe kao pomagala pri radu. Fakultet, bar mom smeru, definitivno ne pruža dovoljno prakse, pa je i u tom smislu neophodno izdvojiti se u masi svojim radom; Za produkciju ispitnih predstava na fakultetu kolege nas, producente, zovu, što znači da je preduslov za to da te neko zapazi i da želi da radi sa tobom. Ipak, ono što radimo van fakulteta vrlo je povezano sa samim fakultetom, pa bih rekla da neki balans ipak postoji. Moja prisutnost u pozorištu posledica je „Pošto gvožđa”, a „Pošto gvožđe” je nastalo upravo na fakultetu.
Do sada si bila producentkinja više ispitnih predstava FDU-a, od kojih se jedna nalazi na repertoaru Ateljea 212. Kako je izgledao razvojni put ove predstave od vežbaonice na fakultetu do scene u pozorištu? Kako posmatraš svoje „čeljade”, sa godinu dana više iskustva i isto toliko vremenske distance od premijere?
Moj rad na predstavi „Pošto gvožđe” dogodio se slučajno: koleginica sa treće godine me je pozvala da produciram ispitnu predstavu Egonovog studenta režije Rastislava Ćopića, za koga do tada nisam čula, jer je ona u tom trenutku bila preopterećena svojim obavezama. Čekala sam da mi se Rastislav javi i jedino što sam znala o predstavi je da će se raditi po Brehtovom tekstu. Njegova zamisao kombinovanja muzike, maski i kabarea me je oduševila, a svakako te godine, a čini mi se i sada, Breht se nije igrao ni u jednom pozorištu, pa sam pristala. Tako je započet naš ‘beba projekat’, 16. aprila 2018. godine, prvom zvaničnom probom. Od vežbaonice broj 8 do scene Mata Milošević kreiranje ove predstave bila je jedna suluda avantura, posebno meni, tadašnjem brucošu, koji treba da producira celovečernju predstavu. E onda, od momenta kada se predstava odigrala prvi put, pa do kraja decembra kada je zvanično postala deo repertoara Ateljea 212, traje period još luđe avanture za celu ekipu, koja postaje nerazdvojna - to su mi danas jedni od najboljih prijatelja. Dok smo čekali prava na tekst, što je zahtevalo posebnu vrstu strpljenja, išli smo na pozorišni Kustendorf i osvojili dve nagrade: Nikola Šurbanović za najboljeg glavnog glumca, a Rastislav za režiju. To je bio jedan strava vikend koji je nama definitivno bio vetar u leđa i potvrda da ta predstava vredi, a na sve to još i komentari stručnih ljudi poput: „E deco, pokidali ste!” Mislim da je svima nama ova predstava obeležila karijere u smislu da smo pokazali da mladi ljudi mogu da naprave kvalitetne stvari, i to sa malo novca. Mi smo stvorili više od predstave, stvorili smo magiju, porodicu, prostor sigurnosti za sve ljude koji na njoj rade iz meseca u mesec, a sve zahvaljujući tome što među nama nikada nije bilo sujete - za „Pošto gvožđe” se uvek ima vremena i za ekipu „Pošto gvožđa” si uvek tu.
Predstava „Pošto gvožđe” rađena je po motivima drame Bertolda Brehta, osnivača epskog pozorišta. U kojoj meri je ovo gledište na pozorište kao mesto gde ljudi predstavu trebaju kritički posmatrati i analizirati zastupljeno kod nas? Čemu ti više pretenduješ kada su predstave u pitanju, aristotelovskom pozorištu ili pak epskom?
Neka beogradska pozorišta se stvarno trude da biraju teme koje bi publiku podstakle na kritičko promatranje i pre ulaska u salu, ali i nakon izlaska iz nje, međutim, nisam sigurna koliko njihova ideja stiže do gledalaca. Često se dešava da imamo super tekstove koji nisu na najbolji mogući način izrežirani, pa publika izlazi sa predstave ne znajući šta je upravo pogledala. S toga, smatram da iako postoji inicijativa pozorišta da se ljudi podstaknu na promišljanje kako o pozorištu tako i o svetu oko njih, to nije na pravi način plasirano. Kada sam u pitanju ja, čovek 21. veka, gledalac, neko ko koristi sve moguće tehnologije pružene, nije dovoljan samo taj aristotelovski momenat. Prosto, zbog bombardovanja svim ovim informacijama i sadržajima organizam nam vapi za tim da se na račun vizuelnog dogodi neka katarza kod nas, a opet, živimo u vremenu koje je vrlo problematično i koje od nas iziskuje da promatramo stvari sa kritičke strane, tako da bih ja volela da postoji neka mešavina, težnja spoju aristotelovskog i brehtovskog pozorišta.
Vidiš li angažovane predstave poput vaše kao pokretački motiv pozorišta današnjice?
Za ljude koji se bave pozorištem, kao i meni, ono je najvažnije mesto na svetu, no šira javnost uglavnom ne shvata važnost, jačinu i silu pozorišta i ono što ono može da proizvede u društvu. Važno je da postoje angažovane predstave, zato što je važno da se govori o problemima sa kojima se suočavamo. Pozorište ima tu prednost što sve ono što ne može da se kaže, zvuči najbezbolnije na njegovim daskama. Makar doprla pouka predstave samo do jedne osobe, ta osoba iste noći neće zaspati razmišljajuči o nečemu što je na nju ostavilo utisak – to je zapravo naš cilj.
Učestovala si u stvaranju novog spota benda Buč Kesidi za pesmu „Subota”. Kako izgleda biti deo ovakvog projekta i koliko ti doprinosi u primarnom polju rada?
Saradnja između mene i Buč Kesidija je počela početkom novembra - tada me je pozvao direktor fotografije Luka Trajković koji njima snima spotove jer je čuo da sam ja kul i ponudio mi da radimo zajedno na njihovom novom spotu. Gotivim Zokija, gotivim Buč Kesidi, a i u poslednjih nekoliko meseci više sam se bavila video produkcijom nego pozorišnom, pa mi je to super došlo kao praksa. Tehnički, produkcija i organizacija su manje - više ista stvar, bez obzira na to o kojoj oblasti umetnosti se radi, a pošto sam u fazi video produkcije, ovo iskustvo mi je bilo veoma značajno. Ako projekat sagledamo iz neke druge perspektive, upoznala sam puno novih ljudi sa kojima ću sarađivati na narednim projektima, a pored toga imponuje mi što mogu reći da sam producirala spot trenutno najpopularnijeg benda u regionu.
Za serijal „Deca 90ih” portala REMAKER govorila si o tome kako su ljudi svojevremeno, iako apolitični, mogli da glasaju na predsedničkim izborima za kandidata ‘bar’ na osnovu njegovog fizičkog izgleda jer su u tome videli važnost za predstavljanje države svetu. Osećaš li da se ovaj pritisak vrši na mlade ljude koji žele da uspeju u svetu pozorišta i koliko je to zapravo presudan faktor? Da li ponekad fizička atraktivnost nadomešćuje talenat?
Ljudi koje poznajem, bilo da su studenti ili profesionalci, predstavljaju jednu vrlo šarenoliku sliku. Nikada nisam doživela ili čula od nekog da su posao dobili ili izgubili zbog fizičkog izgleda; uznapredovali smo barem malo, valjda. Kada je u pitanju gluma, tamo je još uvek bitan faktor koliko neko ima godina ili kolika je njegova kilaža, i to prevashodno kod žena. Međutim, teorije nema da fizički izgled nadomešćuje talenat. Čak i da se dogodi takva situacija, ona je kratkotrajna, desiće se jednom i više neće. Danas nas u ovom poslu ima dosta i da bi uspeo moraš biti najbolji u onome što radiš, a to naravno tako što konstantno radiš na sebi.
Pri kraju si studija i već imaš prednost u smislu što iza sebe imaš predstavu koja se nalazi na repertoaru velike kuće kao što je Atelje. Naravno, dug je put do opšteg priznanja: kakav je odnos pozorišnog sveta/starijih kolega prema onima koji dolaze tako mladi i ‘sveži’?
Dug je put do opšteg priznanja, to je tačno, ali ja sam trenutno fokusirana na jedan manji univerzum koji podrazumeva moje vršnjake, kolege studente. Zahvaljujući „Pošto gvožđu”, a onda i nekim drugim stvarima koje sam radila posle „Pošto gvožđa”, dobila sam priznanje u krugovima u kojima se krećem. E sad, do priznanja javnosti kao celine ima sigurno još jedno 20 - 30 godina rada, no ja sam ovom situacijom u kojoj se trenutno nalazim kao student produkcije veoma zadovoljna. Mislim da to mnogi neće reći, ali jako je bitno za sve mlade umetnike moje branše da imaju nekog od mlađih kolega ko će im biti kao mentor, koga će moći da pozovu i pitaju za savet, što je meni bio Uroš Ranković i hvala mu na tome. Kada su u pitanju profesionalci i ljudi na važnim pozicijama u pozorištu, do sada sam nailazila samo na dobar prijem. U situacijama kada radiš sa nekim iskusnijim deinitivno moraš da ’progutaš’ svoj ego i hvataš beleške. Često se dešava da starije kolege od svih obaveza i poslova ne mogu da uoče neke stvari pa ti, kao neko ko nije opterećen iskustvom, nađeš možda i bolje kreativno rešenje za problem. U tom smislu, rekla bih da je sve do stava i načina na koji se postaviš prema kolegama.
Foto: Jovana Đokić, Aleksandra Pešić
