Luka Grbić rođen je 2000. godine u Beogradu. Svoje prve glumačke korake otpočeo je sa osam godina u umetničkoj radionici Kesić. Trenutno završava četvrtu godinu studija na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesora Srđana J. Karanovića. Glumačku karijeru otpočeo je na filmskom platnu, a u pozorištu je do sada ostvario pet veoma značajnih uloga. Stipendista je Beogradskog dramskog pozorišta i dobitnik nagrade za debitanta godine na festivalu „Filmski susreti” u Nišu.
Za naš portal Luka je govorio o svojim pozorišnim ulogama, stvaralaštvu, problemima koji se tiču mladih, o lepoti, ali i preprekama koje dolaze poslom kojim se bavi.
Foto: Goran Sivački (24sedam)
Po čemu pamtiš svoju prvu pozorišnu ulogu?
Moju prvu pozorišnu ulogu ostvario sam na sceni pozorišta „Boško Buha”, u predstavi „Snežana i sedam patuljaka” u režiji Sneže Trišić. Pamtim je po tome što sam svaki dan presrećan trčao na probu. Sa tom ulogom sam na prvom čitanju kliknuo i već na prvoj čitaćoj našao sam nešto što me povezuje sa tim likom. Iz toga sam krenuo da radim i onda mi je sa te sigurne pozicije svaka proba bila divna. Ceo proces bio je dosta rasterećen, pa svoju prvu ulogu pamtim po nepogrešivo kontinuirano lepom iskustvu. Pritom, bilo je lepo raditi i sa kolegama sa akademije.
Tendencija publike je da neretko mlade glumce upamti po jednoj ulozi sa početka karijere. Kako se ti osećaš povodom toga? Koliko često razmišljaš o tome kada pripremaš nove uloge?
Paralelno sa mojom prvom ulogom, radio sam na još dve predstave, „Sin” u Ateljeu 212 u režiji Ane Tomović i „Divlje meso” koju režira Jagoš Marković u Beogradskom dramskom. U skoro isto vreme spremao sam dve potpuno dijametralno različite uloge, premijere su bile u nedelju dana, čini mi se. Dva nemerljivo različita lika, zahteva, dva različita rediteljska prikaza i jezika. Odigrao sam ih u kratkom vremenskom periodu, te nisam imao toliko opterećenja na koji način će me ljudi doživeti. Nije moje da razmišljam o tome kako ću se predstaviti publici. Tako nešto bila bi mi samo stega u daljem radu i napretku. Jako sam srećan što sam do sada u pozorištu odigrao pet sasvim različitih uloga, zbog čega sam takođe i veoma zahvalan.
Foto: Teodora Tulović (hocupozoriste.rs)
Predstave u kojima igraš većinski se zasnivaju na teškim i osetljivim društvenim temama. Adolescentska depresija, stereotipni muško-ženski odnosi, problemi u porodici i mnoge druge. Šta po tvom mišljenju nedostaje pozorištu za mlade? Koja je to dominatna ali zapostavljena tema o kojoj bismo kao društvo mogli više da govorimo?
Nije u pitanju samo odgovarajući izbor teme, tu postoji mnogo faktora. Mislim da je predstava „Bokeški D mol” jako dobar primer kako treba da izgleda komad namenjen mladim ljudima. On govori o nekom drugačijem i nevinijem vremenu. Mi sada neke stvari otkrivamo jako rano. Neka iskustva se dešavaju dosta ranije nego što se to dešavalo u prošlosti. Nekada je mašta bila jaka, želje još veće. Sada gubimo tu strast jer nam je klikom sve dostupno, sve nam je nadohvat ruke. Možda je mladima to nerazumljivo i drugačije prikazano u predstavi nego što je danas, ali tema ljubavi je univerzalna. Ljubav uvek živi i šta god se desilo ona uvek ostaje i opstaje. Kao i slojevitost. Savremeno pozorište pravi dosta slojeva, a nema temelj, osnovu, ne komunicira sa publikom. Mislim da je ono što fali pozorištu da mlade baš to, dodatni omotači. Svako treba da ima nešto sa čime može da se poveže i poistoveti, zato ljudi i dolaze u pozorište.
Predstava „Divlje meso” postavlja više značajnih pitanja, jedno od njih vezuje se konkretno za Andreja, karaktera koga ti tumačiš. Šta za tebe predstavlja revolucija? Koji događaj bi u tebi probudio potrebu da se pridružiš ili pokreneš jednu (revoluciju)?
Svet ide od revolucije do revolucije, to je neki tok koji mora da se dešava. Desi se revolucija, svet se naizgled izleči, onda ga ljudi prljaju do granice neizdrža i onda opet revolucija. One (revolucije) moraju da postoje i mi trenutno živimo na ivici jedne. Klasne razlike su sve veće i uočljivije, ljudi sve teže preživljavaju i sve teže i ređe su srećni. Trenutno imamo jako lošu situaciju, jer nikada do sada nije postojalo više sredstava koja odvraćaju ljude od revolucije. Svi imamo mobilni telefon, TV i lekove za smirenje. Sve vreme te neko gazi, eksploatiše, svi smo mi na neki način robovi. Ne odnosi se samo na mene, ali konstantno se dešava da mi neko uzima rabat na sve što radim, više nego što treba. Neko je bogatiji neproporcionalno više nego ja, zabog nečega što ja radim, nepravedno. Zato smo mi siromašni, a ne zbog zemlje. Zemlja je jako bogata, samo krenimo od Srbije pa onda dalje. Problem je u tome što neko želi da uzme više nego što mu pripada. Problem su u stvari ogromni ljudski apetiti, ali i tome će jednom doći kraj. Mi sada, više nego ikada, posedujemo sredstva za gušenje revolucije. Nekada se to odlikovalo različitim vrstama opresija, a danas je stvar u tome da te smire i sve zataškaju.
Foto: Dragana Udovičić
Izuzev glume, postoji li još neka pozorišna delatnost u kojoj bi voleo da se oprobaš?
Režija. Definitivno režija. Mislim da bih mogao tako nešto da odradim, jako mi je zanimljivo i privlačno da na taj način stvaram i kreiram. Voleo bih da se oprobam i u pisanju, ukoliko se bude desila neka inicijalna kapisla. U nekom smislu, sve bih probao, ali za sada režija mi je nešto u čemu bih prvo želeo da se oprobam.
„Greta iz Fausta” je ispitna predstava koju izvodiš sa kolegama sa klase, ona govori o različitim odnosima glumaca i reditelja. Kako ti zamišljaš „idealan” odnos umetnika u pozorištu? Da li prepoznaješ sebe u nekom od primera iz predstave?
Trebalo bi da se prvo nađe neko ko ima ideju. Bio to pisac, producent, glumac, reditelj, neko ko ima ideju, da bude pokretač svega. Na tu zamisao bi trebalo da se prikupe ljudi kojima se to sviđa, koji su u tu zamisao zaljubljeni, ljudi koje to uzbuđuje. Da onda zajedno krenu da rade na tome. Tako za mene izgleda idealan odnos umetnika jednih prema drugima, ali i prema pozorištu. Što se tiče primera iz predstave, poistovećujem se sa svima po malo. Pogotovo u primerima koje ja igram. Moram ih razumeti kako bih ih izveo i prepoznati sebe u njima na bilo kom nivou, koliko god to čudno zvučalo. Sada kada bolje razmislim, sa svakim od likova se u nekoj fazi poistovećujem.
Nakon komada „Otac” i „Majka”, „Sin” je treći deo trilogije Florijana Zelera. Koliko su njegova dela značajna ne samo današnjoj omladini, već i starijim generacijama? Može li čitanje ovakvih romana uticati na svest pojedinaca i podstaći ih da naprave promenu u našim nepomičnim društvenim normama?
Sve su to vrlo aktuelne teme. Pogotovo „Sin”. Depresija je defakto, uz narcizam, psihološka bolest 21. veka. Nikada, pre početka rada na komadu, nisam razmišljao o depresiji, niti sam sebe ili nekoga iz svoje okoline doživljavao kao depresivnog, to nije bilo u mom radaru. Onda sam, tokom procesa realizacije predstave, dosta istraživao na tu temu i krenuo da primećujem primere u okruženju, čak i u sebi. To je dosta opasno i vreba svuda oko nas. Predstava koja se igra u Ateljeu nema neku jaku poruku, nema taj didaktički momenat, kao formula. Neće sve, nakon izlaska iz sale i viđenja depresivnog deteta i te porodice, biti u redu, ali je jedno novo iskustvo koje smatram da je važno, pogotovo za mlade ljude.
Foto: Boško Đorđević
Ko je za tebe Trokrilni? Šta ti je pomoglo da kreiraš karakter koji istovremo izaziva smeh i gađenje kod publike?
On je jako čest primer, čest gost kafana i klubova. Tog lika obično možeš sresti u gradu, tako da sam ga imao gde videti. On je nažalost žrtva Instagrama i društva o kome govorimo. Želi da se pokaže i dokaže, a ne živi po svojim strastima. Ima tu paradoksalnu činjenicu u vezi sebe, a to je da radi nešto mimo svoje volje. On je slika i prilika našeg društva, čini nešto što nije njegova istinska potreba, ali to deluje kao prava stvar i tako u krug. Trokrilnih ima svugde. Zato se ljudi smeju i gade, jer ga od nekud prepoznaju.
U odnosu na rediteljsku zamisao, osećaš li slobodu da priložiš sopstveni doprinos identitetu lika kog tumačiš ili tako nešto ipak dolazi sa iskustvom?
Osećam slobodu i mislim da sam zato i tu, da bih dao sebe. Niti ja mogu interpretirati samo rediteljsku zamisao. To moram provući kroz sebe, ne samo da bi meni bilo lakše, već da bih ja izvodio taj tekst uverljivo na sceni, on mora da mi iole nešto znači. Moram ga povezati sa sobom. Ukoliko je rediteljska zamisao dobra, onda ću juriti način da je opravdam i shvatim. Dobar reditelj mora da radi sa dobrim glumcem da bi nastajale dobre stvari.
Foto: Pozorište „Boško Buha”
Koliko često posećuješ pozorište mimo glumačkog zaduženja u njemu? Koja predstava je na tebe, kao gledaoca, ostavila najveći utisak?
Baš često posećujem pozorište. Postoje dve predstave koje su na mene ostavile najjači utisak. Jedna je italijanska predstava koja je skoro gostovala u SNP-u, „Makbet” u režiji Aleksandra Sere. To je jedna trupa sa Sardinije, jedna od najboljih stvari koje sam ja pogledao u životu. Genijalan spoj italijanske tradicije, komedije de l’ arte sa Šekspirom, slikarstvom, Karavađom… Ne znam kako bih to objasnio, osim da celih devedeset minuta trajanja čine jednu neverovatnu rediteljsku predstavu. Druga je najbolja glumačka predstava, „Dok nas smrt ne razdvoji”, režija Miki Manojlović. To je izvedba posle koje sam plakao kao dete, do tada mi se nikada nije desilo da zbog predstave zaplačem.
