Kada želimo da istaknemo važnost kulture i njenog opstanka, potrebno je da obratimo pažnju na „one koje dolaze” i da njima damo priliku da dokažu svoju spremnost da istu čuvaju. Upravo sa ovom idejom, razgovarali smo sa Lenkom Petrović, mladom glumicom koja, sudeći po svom dosadašnjem radu, zaista obećava da će opravdati poverenje publike.
Lenka je, na samom početku svoje karijere, već odigrala nekoliko značajnih predstava na pozornicama velikih beogradskih pozorišta. Na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta redovno igra „Beogradsku trilogiju” i „Gubitnika”, a u okviru Pozorišta Boško Buha predstave „Bokeški D Mol” i „Krčmarica Mirandolina”. Imali smo priliku da je gledamo i u filmu „Vera”, a uskoro ćemo je gledati i u seriji „Vreme smrti”. Pričale smo o njenim dosadašnjim ulogama, o tome koliko su teški počeci, koja sve očekivanja od sebe ima i koliko je važno imati svoju sigurnu luku.
Koliko je sama tema „Gubitnika“, odnosno potrebe da se bude „savršen“, kao i destruktivne ambicije, tebi, kao glumici, bliska?
Mislim da je ta tema svima bliska, nezavisno da li se bavite umetnošću ili ne. Čini mi se da se publika do sada stvarno pronalazila i da je baš reagovala na mestima koja se tiču te težnje da se stalno bude, ne ni nužno savršen, već da se bude nešto drugo. Valjda je to i u ljudskoj prirodi, da svi uvek težimo nečemu drugom, te uvek postoji to poređenje, makar u obrisima. U nekim trenucima u životu, neminovno je da će to isplivati. Tako da se u tom smislu pronalazim. Verujem da je to neko stalno poređenje, kod žena danas izraženije. Ipak, nekako se trudim da to kod sebe ne posmatram kao manu, jer nikada zbog toga nisam osetila mržnju prema nekome. Sve dok je to tako, za mene je u redu, jer je u funkciji nekog daljeg napretka.
Ali u „Gubitniku” to postaje u određenim trenucima potpuno destruktivno…
Da, tu je potpuno destruktivno. Ne mogu da kažem da u ličnom iskustvu nisam imala i te momente. Kada sam apsolutno – ne toliki drug prema sebi. Ali to se nekako prevaziđe racionalnošću, kada čovek to prepozna kod sebe. Teško je kada to ne prepoznaš, kao što u ovom slučaju Verthajmer nije prepoznao i na kraju se, eto, završava pogubno.
Na drugoj strani imamo Meri, jedan od dva lika koje ti tumačiš. Ona se trudi da bude potpuna normala te predstave i jedna nesavršenost u najboljem smislu te reči. Da li ti u životu imaš svoju „Meri”? Nekog ko te čuva od nerelanih očekivanja kako ne bi postala „gubitnik” ili si sama sebi Meri?
Rekla bih da je moja mama „moja Meri”. Ona je zaista neko ko u celosti ceni tu umetnost življenja, ono što ovi momci u predstavi zapravo ne poseduju. To je univerzalna poruka u ovoj predstavi, da čovek treba da teži da dostigne tu jednostavnost života i da su upravo te male stvari ono što čini život značajnim.
Čini se da u predstavi oni nikako to ne uspevaju da dostignu?
U predstavi njima ta ideja ne priđe ni blizu. Toliko su u svojoj buci i muzici da ta jedna mala Meri ne uspeva da dopre do njih. To je zapravo ono što je tragično u ovom komadu. Veliki deo njenog lika tj. funkcije u predstavi je upravo to – da iz drugog plana pošalje jednu ogromnu poruku.
Čini se da je na ovim prostorima tema „Beogradske trilogije” uvek aktuelna. Iako je sama tema bolna za naše društvo, vrlo često se čuju komentari kako je ova predstava „lekovita i ohrabrujuća”. Zašto misliš da je to tako?
Pre svega mi mnogo volimo da igramo tu predstavu i stvorili smo neko zajedništvo. To mi je važno da kažem, jer ja dolazim sa FDU-a, a oni su svi sa Novosadske akademije, na čelu sa rediteljem Ivanom Vanjom Alačem, koji je veoma ostrašćen po pitanju ove teme. S druge strane, moram priznati da meni tema nije bila bliska na početku. Iskreno, nisam je na taj način proživljavala. Međutim, kada sam počela da radim na ovom tekstu, kao da sam se probudila i sada je to postao značajan deo mene.
To obraćanje mladih ljudi i deljenje ličnih priča, jer svako od nas ima nekog tamo negde, nekog ko se sprema da ode, ili nama upravo prolazi kroz glavu da spakujemo kofere, e to deljenje nečeg toliko intimnog upravo uliva nadu. Uvek imam utisak, na kraju predstave, da se sala, koja je ionako mala, dodatno skupi i stvori se jedno magnetno polje. Zbog toga ljudi imaju taj osećaj da je to nešto njihovo lično i na kraju odlaze sa nekom nadom.
Koga češće vidite u publici, mlade ili starije generacije, kada je ova predstava u pitanju?
Kako kad. To prepoznamo po reakcijama i načinu kako predstava diše. Mislim da se sad i pročulo po gradu i da je sada već mešana publika, što mi je posebno drago, jer se tada vrši neka međugeneracijska povezanost. Dešavale su se situacije da mladi ljudi teše starije koji plaču u publici. To zajedništvo je ono što je lekovito.
Osim glume, želela si da se baviš psihologijom. Da li smatraš da ti je sklonost ka istoj pomogla u spremanju uloga?
Oduvek sam volela da analiziram, pre svega sebe. Veoma sam samokritična i sad već počinjem da dobijam savete da moram to malo da smanjim. Ja stalno nešto preispitujem, misli mi munjevito prolaze kroz glavu i onda sam pokušala da pomognem sebi, da to kanališem negde gde mogu „da se lečim”. Psihologija i gluma su mi bile obe prva želja pri izboru fakulteta, ali postojao je dogovor sa mojim roditeljima da probam da upišem oba, jer prosto konkurencija na glumi je zaista velika. Pre toga nisam imala nikakvo glumačko iskustvo, izuzev redovnog odlaska u pozorište. Sećam se da su mi, dok sam išla na prijemni za psihologiju, javili kako sam ušla u uži krug na glumi i momentalno mi se javilo osećanje: „A ne, sad ćeš se boriti za ovo”.
S obzirom na to da kažeš da si sklona preispitivanju, kako se diferenciraš od osećanja koja lik u predstavi proživljava?
Nije mi teško, to smo učili i na fakultetu. Lik je uvek deo tebe, on nastaje iz nekih tvojih osećanja. Sve ono što možda privatno ne smeš da ispoljiš, možeš kroz lik. To je divno u glumi, jer uvek imaš iza čega da se sakriješ. Otklon da ne pravim, bilo bi nezdravo. Mada i to se dešava u glumi... Čovek mora to da spreči. Najbolji lek za to je da posle predstave sedneš na piće, podružiš se sa ljudima, popričaš malo, pa onda kreneš kući. Čisto da bi se vratio bezbedno, da daš adrenalinu vremena da se malo smanji.
Kako vidiš ulogu umetnosti u Srbiji, odnosno koliko je kultura važna za mlade?
Kultura je lična karta jednog društva. O tome ne treba diskutovati, a mi kao da zaboravljamo važnost iste. U kulturu se kod nas ulaže veoma malo. Mene je lično veoma pogodila rekonstrukcija Pozorišta Boško Buha u kome sam odrasla i ta količina vremena i pritiska koja je bila potrebna da se nešto zapravo desi. Ja i dalje ne razumem zašto je to tako moralo. Mislim da mi mladi definitivno možemo da utičemo na mnoge stvari tako što ćemo da vrištimo, da non-stop pričamo o tome i budemo izuzetno dosadni i onda se možda nešto nekad promeni.
Kao mlada glumica, kako se nosiš sa negativnim kritikama? I koliko ti je važna spoljašnja validacija?
Mnogo bolje sada podnosim kritike. Ranije me je pogađalo, spremna sam bila momentalno da odem u sobu i plačem, još ja to i dogradim. Eto, to sam ranije radila i ne preporučujem nikome. A sada ništa ne uzimam zdravo za gotovo. Trudim se da sve čujem, ali sve zavisi od koga ta kritika dolazi. Trenutno se fokusiram na meni bliske ljude, njihove savete slušam, to mi je značajno, jer predstava se može poboljšati svakim novim igranjem. Mislim da nije ni dobro da te svi vole, to je odmah znak da treba da se zapitaš „Au, nešto stvarno ozbiljno nije u redu”. Neću se svakome svideti i to je normalno, i treba da bude tako.
Kuda bi volela da ide tvoja karijera u narednim godinama i da li spremaš nešto novo uskoro?
Moja klasa i ja imamo diplomsku predstavu „Kavkaski krug kredom” Bertolda Brehta i sada se otvorila prilika da je igramo kao deo redovnog repertoara u jednom pozorištu, ali zahtev je da se predstava igra na engleskom jeziku. Biće to izazov za neke od nas, ali oni su spremni da se bore. Ja se radujem, jer mislim da je to jedan viši stepenik za ovu predstavu. Odnedavno sam uskočila u predstavu „Dr Branislav Nušić”, a u martu se emituje serija „Vreme smrti”. To mi je, do sada na televiziji, najznačajnija uloga i bila mi je čast da radim sa Ivanom Živkovićem i Goranom Šušljikom i veoma sam im zahvalna što sam dobila priliku da odigram tu Nataliju Dumović. Ceo taj proces mi je lično mnogo značajan i radujem se da ljudi to pogledaju.
A priželjkujem neki mjuzikl, iako znam da bi to bio veliki korak van moje zone komfora, ali želim da se što više izmeštam. To je jedan od razloga zbog koga sam i glumu upisala. Stvarno verujem da ne postoji bolji način da me obrazujemo nego kroz glumu, jer sam lenja i drugi načini mi ne odgovaraju, a ovako mnogo saznajem, odrastem i porastem.
Foto: TANJUG/ Strahinja Aćimović, Privatna arhiva, Slavic
