Dušan Matejić: „Težim ljudskom miru i stvaralačkom nemiru”

Dušan Matejić je jedan od retkih glumaca mlađe generacije čiji način razmišljanja i izražavanja umnogome prevazilazi broj njegovih godina. Rođen je 1991. godine u Nišu, a njegov vanserijski talenat i iskrena vera u svoj budući, glumački poziv utabale su mu put do Fakulteta dramskih umetnosti, gde je studirao u klasi prof. Vlade Jevtovića i asistenta Srđana Karanovića, a diplomirao kao najbolji student glume. Svoju, kako sam kaže, „pregrejanu maštu” kanališe ne samo kroz oživljavanje likova na sceni već i kroz stihove: autor je dve zbirke pesama – „Nemir sivog perja” (2009) i „Pesme” (2018). Dobitnik je brojnih nagrada za svoja glumačka postignuća (među kojima se ističe nagrada „Zoranov brk”), ali i za svoje prvo rediteljsko angažovanje u predstavi „Mamin dašak u svemiru”. Od 2016. godine radi kao stručni saradnik na Katedri za glumu Fakulteta dramskih umetnosti, gde trenutno završava doktorske studije. U narednom periodu možemo ga gledati u monodrami „Dnevnik jednog ludaka”, ali i u komadima „Knjiga druga”, „Ožalošćena porodica”, „Gospođa ministarka”, „Ne oklevaj, improvizuj”.

Iskren i neposredan u komunikaciji, i na sceni i van nje, Dušan je odgovarao na naša pitanja o trenutnom stanju u kulturi i pozorištu, ali i o svom viđenju glumačkog sveta i umetnosti uopšte.

Jedna od predstava koja je najviše pažnje privukla prošle godine, osvojivši brojne nagrade, jeste „Mamin dašak u svemiru”, koju si ti režirao. Kako izgleda nalaziti se „sa druge strane” stvaranja pozorišnog komada? Šta ti se posebno dopada u rediteljskom poslu, a što kao glumac nisi imao prilike da iskusiš?

Mislim da je rediteljski posao lakši, jer možeš sve svoje ideje da sprovedeš u delo. Svakako, rediteljski posao sa sobom nosi i veliku odgovornost, jer si odgovoran za celu grupu. I kao glumac ti imaš odgovornost za celu predstavu, ali pre svega si odgovoran za svoj deo posla. Glumac kreira lik, jednu ulogu i kreira svet te uloge – neki mikrokosmos, dok reditelj kreira ceo novi kosmos. Meni je najprivlačnije što, kao reditelj, imam potpuno pravo da kreiram nov život po svojoj lestvici vrednosti, po svom ukusu i svojoj estetici. Kao glumac imam malo pregrejanu maštu, koju često ne mogu u potpunosti da uobličim. Međutim, kao reditelj mogu da tu svoju pažnju podelim na mnogo likova i uopšte mnogo nekih rediteljskih rešenja tako da ta mašta nađe svuda mesto. Meni je kao reditelju bilo jako zanimljivo da se igram sa energijom grupe, da isprobavam šta je sve potrebno da se dođe do katarze, do nekog komičnog ludila i zanosa u gledalištu.

Osim toga, apsolutno sam usvajao sve predloge glumaca koji igraju u ovoj predstavi, prvenstveno zato što sam i sam glumac. Moje mišljenje je da su svi najveći pozorišni reditelji znali da rade sa glumcem – oni koji nisu znali, za mene nisu najveći reditelji. Kao reditelj, moraš da osluškuješ glumca i ja sam to sve vreme činio i poštovao njihove ritmove, njihove individualnosti kako bih video kako se to spaja sa mojim.

Izjavio si da bi mnogo više voleo da budeš priznat, a ne poznat. Šta u današnje vreme znači „biti priznat”? Koliko nagrade, a koliko simpatije publike čine jednog glumca „priznatim”?

Mislim da simpatije publike nisu jedino merilo priznatosti, ali, kao što je rekla Seka Sablić: „Kad dobiješ publiku, dalje se ne može ići”. Sud publike je ono što mene najviše interesuje i ono u šta ja najviše verujem. Nagrade takođe imaju težinu, pre svega ako su i od publike i od kolega. Međutim, mi smo svedoci da danas te nagrade dobijaju i kurta i murta, pa čak ih ponekad i dodeljuju i kurta i murta, tako da je 50% tih nagrada postalo besmisleno. To kažem bez ikakve gorčine ili jeda. Naravno, priznatost dolazi i sa vremenom. S druge strane, postoje mnogi veliki glumci u našem pozorištu koji nisu uopšte popularni, a nisu dovoljno ni priznati. Pre svega mislim na neke starije glumce, i pogotovo glumice, u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.

Popularnost ili poznatost je isto besmislena. Ona svakako donosi novac, a samim tim i mogućnost da rezervišeš neku svoju sledeću ulogu, međutim, meni popularnost nikada nije bila primarni cilj. Ona mi je potpuno u redu kao posledica mog posla, ali mi je mnogo važnije da sam sa sobom budem zadovoljan po pitanju glume i kako sam neki posao uradio.

U jednom intervjuu si istakao da našom kulturnom scenom preovlađuju lažni intelektualci, te da smo svedoci vremena u kome se vodi „sukob” između čisto komercijalnih autora i kvaziumetnika. Šta je dovelo do jednog takvog stanja na našoj kulturnoj sceni, gde glas umetnika uspešno nadjačavaju oni koji umetnost nedovoljno poznaju?

Ja sam oba – i komercijalni estradni autor i veliki kvaziumetnik. Želeo bih samo da kažem da hoću da demantujem sebe od prošlog puta, da ja to sada ništa ne mislim (smeh). Činjenica je da ne treba generalizovati, a ja sam možda tada malo generalizovao. Netalentovani ljudi su ti koji su doveli do ovakvog stanja na našoj kulturnoj sceni, pri tom ne mislim samo na glumce već i na reditelje, producente, organizatore... Oni, da su talentovani, znali bi šta rade i umeli bi to da rade, jer ti talenat ne dozvoljava da uđeš u nešto što nije ispravno. Talenat sam po sebi podrazumeva i pitanje mere i ukusa, jer te stalno tera na kreativno preispitivanje. A oni netalentovani su ili bez introspekcije ili njihova introspekcija ide u pogrešnom smeru. I među talentovanima ima onih koji se laktaju i guraju, ali talenat njih štiti i usmerava. Svakako da je i ceo sistem kriv, jer je srušena lestvica pravih vrednosti, jer su kriterijumi izopačeni i sama ta pojava „nove normalnosti” predstavlja zapravo nešto nenormalno i neprihvatljivo. Međutim, mi moramo da se prilagodimo ovom vremenu, ali čuvajući stare, univerzalne vrednosti, insistirajući na njima, a opet, znajući kako ih uskladiti sa sadašnjim trenutkom, kako doći do nekih mladih ljudi i njima usaditi te univerzalne vrednosti. Komunikacija se menja neviđenom brzinom, a s obzirom na to da su gluma, odnosno pozorište, film i televizija sastavni deo komunikacije, uvek treba misliti na ono što se zove „umetnost” i stalno se preispitivati. Umetnost je jedna reč koju, nažalost, svako uzima u usta, pa me je čak sramota i da je izgovorim. Ali umetnost nije samo umeće, postoji nešto više od toga – postoji neka duhovnost u toj umetnosti, a danas gotovo da nema duhovnosti.

Igraš u predstavi „Realno, što da ne”, čija radnja prati četvoro mladih umetnika koju ulaze u rijaliti program, u nadi da će po izlasku iz njega dobiti stalno zaposlenje. Čini se da ovaj komad na najbolji način oslikava trenutno stanje u našoj kulturi, u kojoj umetnici pristaju na svakojake kompromise zarad sopstvenog opstanka. Koji je po tvom mišljenju glavni razlog jednog takvog stanja u društvu?

One koji to rade zbog osnovne egzistencije razumem, podržavam i nemam ništa protiv. Ipak, bojim se da većina njih to radi zato što to želi – ubeđen sam da je to tako. Naravno, smatram da izbor uvek postoji ako nećeš da budeš deo nekih nečasnih stvari. Pitanje je samo da li danas uopšte postoji reč „čast” i „časnost”. Ja sam trenutno apsolutno za opciju kompromisa. Međutim, kad se prihvatiš kompromisnih radnji, treba da profesionalno odradiš svoj posao, da ne ošljariš, već da se postaviš prema njemu kao da radiš najvećeg Šekspira. Nažalost, danas je novac bog i veoma je važno ne gubiti novac, a ne ne gubiti dobru scenu. Ali suština je da moramo da jačamo svoje kreativne duševne snage, svoja znanja, svoju volju. Za glumca nikad nije bilo teže nego sada, u to sam siguran. Nikad veći zahtevi nisu bili stavljeni pred glumca nego sada, iako se čini da su kriterijumi niži, ali glumac da bi opstao mora da bude bolji nego ikada, da bi opstao ne godinu-dve ili deset, nego da bi se do kraja života bavio glumom. Iz tog razloga on mora da radi na sebi, da čuva sebe, jer glumac ima samo sebe kao oruđe, a ako zanemariš to, ti ništa nisi uradio.

Šta je ono što tebi pomaže da ne izgubiš svoj duh i kvalitet, jednom rečju – sebe, u ovom svetu, koji si okarakterisao kao „svet pragmatizma i istosti”?

Mene održava ljubav: ljubav prema glumi, kreativnosti i višem cilju. Ljubav je vera, a ja svim svojim bićem verujem u tu svoju misiju i u svoj put na ovoj planeti. Možda je moja vera u sve to, kada sam upisivao akademiju, bila svetlija, plemenitija, usplahirenija, naivnija... Iako sam intuitivno znao da je glumački put težak, suštinski sam verovao u neki sjaj. A sada ja to prosto živim i teško je i lepo mi je, ali ne bih menjao svoj posao nikad u životu i zahvalan sam što sam tu gde jesam. Ja stvarno celim svojim bićem pripadam umetnosti i kada radim sa studentima na FDU-u, za mene je i to vid umetničkog čina. Mene i poezija čuva, mene čuvaju moji anđeli čuvari, moje detinjstvo, moji preci – sve ono u šta ja verujem. Zaista sam prošao ogromnu laboratoriju Dušana Matejića baveći se pitanjem „Ko sam ja?” i to je bilo strahovito bolno. Mnoge svoje tunele sam otkrio i mnogo svetala u sebi upalio, tako da sada čistije vidim. Veoma je važno biti miran sa svojim ambicijama, željama, sa svojim mislima o drugim ljudima, jer onda ti je sve lakše i lepše. Glavna stvar je da ne možeš da spoznaš sebe samo sa sobom, već isključivo kroz razmenu i komunikaciju sa drugim ljudima.

Pozorišnu scenu u Srbiji si, između ostalog, opisao i kao „elitističku”, ali i „traljavu, dosadnu, bez mašte i empatije”. Kakvu pozorišnu scenu priželjkuješ? Kakve ideje (ili kakvi umetnici) nedostaju današnjem pozorištu?

Ne bih voleo da pozorište bude samo po mojoj meri jer je to ograničavajuće, a onda se ni ja nikada ne bih razvio. Priželjkujem pre svega jedno uzbudljivo pozorište, puno maštovitih rešenja, maštovitih uloga i sa puno empatije, oštrih misli i iskrenih osećanja. Postoji jedna tendecija ka brisanju granica između amaterizma i profesionalizma. Pod maskom različitih neshvaćenih misli i koncepata, ti silni ljudi sebe brane od toga što ne znaju da rade svoj posao, i sve je to zapravo „carevo novo odelo”. Ja nisam ljut zbog toga, samo mi je žao što ti ljudi upropašćuju pozorište, jer im više nije stalo do publike. Pri tom, najmanje mislim na glumce, a najviše na pozorišne vlastodršce – bilo da su uprava, bilo da su reditelji – koji diktiraju, koji imaju prostor i koji se šire. Pošto ne žive od para publike, onda im je stalo do samih sebe. Ubi nas egoizam, narcisoidnost, samozadovoljština i onanija po sebi samom. Jedno je vera u sebe i samopouzdanje – to je deo talenta, ali bolesni egoizam, bolesni narcizam, gordost – to je samozadovoljština, koja nikada ne može da te razvije kao umetnika. Nikakva stalost do publike, nikakva ideja o višem cilju, o plemenitosti, koju pozorište mora da ima. Ja se ne zalažem za starinsko pozorište, to mi je isto dosadno, ali se zalažem za univerzalne stvari koje podrazumevaju oštrinu misli i iskrenost osećanja. Mašte i empatije, nažalost, nema, zato meni nije toliko teško palo što pozorišta nije bilo ovoliko dugo. Meni jeste nedostajalo pozorište, jer bez pozorišta ne mogu da dišem, ali sam se malo odmorio od besmislenih ljudi.

Sa svojim klasićima redovno izvodiš „Ne oklevaj, improvizuj”, a rado improvizuješ i u drugim svojim pozorišnim komadima. Osim toga, izjavio si i da je jedan od tvojih omiljenih glumaca upravo Zoran Radmilović, kojeg između ostalog pamtimo i po maestralnim improvizacijama na sceni. Koliko ta sposobnost za improvizaciju odvaja prosečnog od natprosečnog glumca?

Tu treba biti oprezan, zato što ima različitih vrsta improvizacije. Postoje glumci koji improvizuju na sceni kao kada se privatno zavitlavaju u društvu i onda izlaze iz okvira lika, a to onda nije dobro. Mislim da je improvizacija fantastična stvar i mislim da glumci koji umeju da improvizuju stvarno jesu veliki glumci. Međutim, treba znati kako uključiti i koliko partnera u tu improvizaciju, kako ne ući u samozadovoljštinu – to je sve isto pitanje talenta. Improvizacija je put do organske akcije glumca, a nema ništa tačnije, ispravnije, nego organsko delanje na sceni. Što kaže Stanislavski: „Ne postoji nikakva tehnika, postoji samo priroda”. Kada kažem „organska akcija”, mislim na prirodu glumca na sceni ili pred kamerom. Improvizacija je i mom profesoru Jevtoviću bila osnovno pedagoško sredstvo i to su stvarno prvi trenuci prevazilaženja stida, straha, osvajanja scenske slobode, upoznavanja svojih granica, svoje kreativne mašte, pa čak i podsvesti.

I sam si jednom rekao o glumi: „Ako se daješ do kraja, onda to mora da te košta, a ako se ne daješ do kraja, onda je besmisleno”. Šta je ono što pronalaziš u glumačkoj profesiji, a što je vredno pomenute žrtve?

Mislim da glumca to davanje vodi duševnoj ravnoteži i miru. Postoji ljudski mir, kome ja težim, i stvaralački nemir, kome ja takođe težim. A bez tog stvaralačkog nemira nema ničega, jer je apsolutni mir pasivitet i ne donosi ništa. Kaže Stanislavski u svojim „Besedama”: „U glumi i pozorištu ne postoji žrtva i nema šta tu glumac da se žrtvuje. U glumi i u pozorištu je sve toliko lepo da sve uznosi, zanosi, inspiriše – nema tu žrtve”. Verovatno ima istine u tome što je rekao. Uvek je pitanje motivacije: prvo, zašto je neko otišao u glumce – to dosta toga govori o čoveku/glumcu, a drugo, zašto se posle profesionalno bavi tim poslom – šta je gluma njemu ili on glumi. Meni je gluma put do moje lične istine. Kaže Mihail Čehov, čuveni ruski pedagog glume i glumac: „Odrasti znači razviti se kao glumac” i ja se s tim apsolutno slažem. Mislim da ja ovakav jedino kroz glumu, na ovaj ili onaj način, mogu da dođem do svoje individualne istine i da spoznam, na kraju svog života, apsolutnog sebe. Mi smo, kao ljudi, a pogotovo kao talentovani ljudi koji se bave umetnošću, mnogo neistraženi i ne znamo koje su sve naše granice i dometi. Pitanje je samo duha – duh može apsolutno sve! E, ja se žrtvujem zbog duha.

Foto: Jelena Petrović (hocupozoriste.rs)