Dragan Stevanović - Bagzi rođen je u Beogradu. Završio je osnovne akademske studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na Katedri za snimanje i dizajn zvuka 2018. godine, nakon čega je 2021. godine odbranio master kao najstariji student u 52. godini života. Radio je kao dizajner zvuka na 106 predstava u Ateljeu 212; 32 radio-drame, tri dokumentarna filma i više od 500 muzičkih koncerata. Kao realizator zvuka uradio je više od 3.000 pozorišnih predstava.
Dosta vremena provodite u pozorištu, ali van scene. Kako biste nam opisali na koji način nastaje zvuk u pozorištu?
Nema konkretnog načina nastajanja zvuka u pozorištu, to se dešava prilikom realizacije i dizajna zvuka. Realizacija i dizajn podrazumevaju neku difuziju zvuka i zvučnih elemenata u prostoru. Pozorišna scena je uvek vezana za neki prostor, to se kroz probe usnimi i pripremi. Prvo i osnovno kako nastaje zvuk jeste govorom glumaca na sceni, što je retko ozvučeno, jer tada se gubi prostornost zvuka. Ta difuzija govora (dijaloga) i ostalih elemenata stvaraju zvuk na sceni.
Kako izgleda proces odabira adekvatnih zvučnih efekata za predstavu?
Stvaranje pozorišne predstave je jedan kolektivni čin. Reditelj bira ili dovodi svoj autorski tim, koji između ostalog čine kompozitor i dizajner zvuka. Prema predstavi se rade određeni elementi zvuka. Tu mora da se vodi računa kako bi atmosfera koja opisuje određenu epohu bila lepo predstavljena. Postoje različiti načini kako se taj zvuk pravi. Eksplozija počinje od bas bubnja sa jako niskim frekvencijama, kucanje na vrata se pravi tako što se snimi udaranje čekića o ekser, pucanje lobanje se radi sa lubenicom... Što se tiče atmosfere, nju je lakše napraviti, jer postoji dosta arhetipova na koje smo mi kao društvo navikli u ovoj količini buke. Sve zavisi od epohe i gde se odigrava predstava. Na primer, cvrkut ptica pravi letnju atmosferu, a vetar zimsku.
S obzirom na to da su se desile velike promene u tehnici, kako je digitalizacija uticala na Vaš način rada?
Imamo problem prilikom digitalizacije, jer je previše skupa i kod nas ide sporo. Ima dosta čari u staroj mikseti, ja sam radio analogno decenijama. Međutim, sad se sve promenilo - digitalizacija je donela to da je onaj veliki zid u kabini, koji je pun procesora, zamenila jedna mala mikseta. Prosto moramo da ulažemo, jer ljudi vremenom više očekuju. Naravno da je to uticalo, za jednu reklamu od 30 sekundi meni je pre bilo potrebno šest sati, dok sve to sad uradim za pola sata. Kako je krenula digitalizacija, tako je stvaranje zvuka na taj način postalo potreba. Primer za to je predstava „Kao sve slobodne djevojke”: taj proces je bio kompleksan i nisam siguran da bih uspeo da napravim onakav zvuk da smo ostali na starom načinu rada. Ubrzan je rad, ali je i u isto vreme pojeftinjen.
Koja predstava Vam je najdraža od onih koje se trenutno igraju?
„Avgust u okrugu Osejdž”. Volim tu predstavu, jer je sjajan tekst, dobar prevod, master-klas glume i u tom komadu sam ceo zvuk sâm uradio bez indikacija reditelja. Tauns van Zant i Erik Klepton su bili nametnuni tekstu, ja sam dosta toga izbacivao. To mi je bilo jako interesantno, jer nisam realizator, već ulazim u taj domen dizajna zvuka. Kompleksna je priprema za to, čitao sam knjige o tome, gledao filmove. Nisam imao nijedan indijanski ton, pa sam smišljao kako ću da ga napravim. Dosta truda je uloženo u tu predstavu. Naravno, ima još dragih predstava, ali ova mi je najdraža. Jedna od dražih mi je i predstava „Trg heroja”, to je remek-delo predstava, ali nije imala komercijalni kapacitet.
Koji projekat je za Vas bio najizazovniji i najzahtevniji? Šta Vam je najteže palo prilikom tog projekta?
Mjuzikl „Kosa” i „Brod plovi za Beograd”. „Brod plovi za Beograd” ima živi bend, ljudi se često menjaju neočekivano, tako da moram da smislim kako ću to da ozvučim, jer ljudi za tu predstavu plate skupe karte. Mjuzikl „Kosa” mi je bio težak, jer sam sâm radio sa tri miksete.
Kako biste Vi objasnili pozorišnoj publici koja nikada nije zavirila iza scene koliko je važan zvuk za samu predstavu?
Prvo i osnovno je čulo sluha, mi smo okruženi zvukom. Zvuk sjajno kontrapunktira dramskoj radnji. Uvek zvuk posmatram zajedno za muzikom, a šta može da te rasplače ili usreći, nego pesma. Posle glume, dve najbitnije stvari su zvuk i svetlo, koji su jako potcenjeni u pozorištu. Sa zvukom i svetlom praviš atmosferu neke priče. Gluma je dinamika galame i tišine, gde se pravi ritam i to je sve zvuk. Igor Savin je priper za to, on jednu celu probu odvoji na to da žmuri i samo sluša. Zvuk radi na emotivnom planu i može da odvuče pažnju. Najprirodniji pratilac glume je zvuk.
Čemu Vas je naučio rad u pozorištu?
Pozorište me iz mnogih razloga otvorilo u tom zanatskom smislu. Naravno, i kulturološki je uticalo na mene. Predstave su filozofski i metafizički odraz života i zato je lepo raditi ovaj posao. Takođe, predstave imaju prikaz i onih negativnih strana, kao što projekcija društva, koja je postala veliki problem. Daje slikoviti prikaz toga koliko mi sami sebe zanimamo, kako dolazimo do novca, koliko državu uopšte zanimamo i otkrivaju odgovore na još bezbroj pitanja.
Foto: Lado Jendrišek (hocupozoriste.rs)
