U pozorišnom CV-ju mladog reditelja Đorđa Nešovića sada stoji već nekoliko predstava među kojima su: „Režim isceljenja” (Atelje 212), „Sve dobre barbike” (Heartefact), „Mišja groznica” (Srpsko narodno pozorište), „Etekat” (Narodno pozorište „Toša Jovanović”, Zrenjanin), „Džordž Kaplan” (Slovensko narodno gledališče, Nova Gorica) i još neke. Njegov autorski projekat „Zašto se smeje?”, nastao u Narodnom pozorištu, učestvuje na 71. Sterijinom pozorju. Predstava nastoji da približi autizam kao nešto složeno i višeslojno, ali ne nužno tragično ili teskobno.
Polazna tačka ove predstave jeste lična priča – priča tvoje porodice. Zbog čega bi trebalo da se tema bilo koje predstave prvenstveno tiče reditelja, kako bi dotakla i ostale?
Važno je da se reditelja tiče tema i priča koju radi, jer ga to pokreće. To je motor koji treba da pokrene rediteljsku maštu i biće koje treba da pokrene i sve druge saradnike. Polazna tačka jeste moja priča na kojoj se nije završilo i nismo se bavili samo mojim iskustvom i iskustvom moje porodice, već se priča o autizmu proširila i na neke druge priče koje smo u međuvremenu saznali.
Kroz ovaj proces sam shvatio koliko su autorski projekti uzbudljivi i koliko je to poseban način da se baviš pozorištem. To mi se dopalo, jako lep rezultat je nastao i nadam se da će u budućnosti biti prilike da radim tako nešto ponovo. Mladi reditelji, zbog svog iskustva, retko dobiju priliku da rade nešto što je autorski projekat, jer se najčešće u dogovoru sa upravama ide na sigurniju varijantu da se predstava radi po određenom dramskom tekstu ili romanu. Sticajem okolnosti sam tako nešto dogovorio sa upravnicom somborskog pozorišta, Bojanom Kovačević, i hvala joj na tome.
„Kada ne znaš šta ćeš sa stvarnošu, napravi pozorišnu predstavu”, jedna je od ključnih replika ove predstave. Koliko ti je rad na ovoj predstavi pomogao da drugačije sagledaš svoju stvarnost?
Možda je, zapravo, bio obrnuti mehanizam – možda je stvarnost učinila da drugačije gledam na pozorište. Imao sam potrebu da, baš zbog toga što je u pitanju moja lična priča, svoju stvarnost predstavim i obradim u pozorišnom smislu. Ta stvarnost je uticala na moj odnos i razvoj u pozorištu, u smislu da sam u ovom procesu dosta drugačije upoznao i sebe kao reditelja, drugačije upoznao moć pozorišta, pozorišnog procesa i rada sa glumcima. Kroz ovaj proces sam dosta sazreo kao ličnost i kao stariji brat osobe sa autizmom.
Rekao si da je proces počeo kao „otvoreno polje“. Šta te je tokom rada potpuno iznenadilo ili promenilo tvoje prvobitno viđenje predstave?
Nisam siguran da je došlo do nekih velikih preokreta u procesu, već je zaista počelo kao otvoreno polje. Dramaturg Slobodan Obradović i ja nismo imali dramski predložak. Jedino što smo znali je da je moja priča uporište koje ne mora da bude jedina stvar koju ćemo obrađivati, ali u slučaju da se izgubimo i skliznemo sa tog puta, da to bude neka okosnica predstave. Kada smo ušli u proces, skupljali smo razne materijale – najviše smo gledali filmove, pričali, upoznavali osobe sa autizmom i njihove porodice iz udruženja „Maslačak”. Za neke članove ekipe je to bio prvi kontakt sa osobama sa autizmom. Ti susreti su bili od velikog uticaja, snaga i pokretač procesa. Skoro mesec dana je predstava većinski nastajala u hodu i stvari su se menjale do kraja. Dvanaest glumaca je u predstavi, ali su oni bili podeljeni u grupe u drugom delu procesa, nakon radioničarskog dela. Zato što imamo tri priče, oni nisu međusobno gledali probe jedni drugih sve do prvog progona. Taj progon je bio stvarno snažan, emotivan i tada se desila neka čarolija i svi smo poverovali u tu predstavu i videli smisao za koji smo znali da postoji. Desila se ljubav, energija i vera da radimo neku plemenitu stvar.
U predstavi postoje tri zasebne, ali povezane priče. Zbog čega ti je bilo važno da pokažeš različitost iskustava unutar te teme?
Definisanje i dijagnostikovanje autizma je veoma teško i kompleksno, jer se oni nalaze na različitim spektrima. Svaka priča o autizmu i porodicama osoba sa autizmom je priča za sebe. Ne bih bio miran i zadovoljan ako bi to bila jedna priča o jednom obliku autizma. Kao reditelj autorskog projekta, sa vrlo ličnom pričom o svom bratu, nisam hteo na tome da se zadržim, već sam hteo da vidim neku širu sliku.
Na početku sam rekao glumcima da oni autizam neće igrati u realističnom ključu, kako se to inače radi, jer sam bio vrlo skeptičan i obazriv u reprezentaciji i tretiranju autizma na sceni. Doneli smo odluku da u te tri priče budu osobe na različitim spektrima autizma. Sve tri priče se bave porodičnim odnosima i vezuje ih ljubav unutar porodice i potreba da se osobe sa autizmom neguju, vole i da budu prihvaćeni.
Autizam je evolutivni odgovor na današnjicu, jer ljudima sa autizmom ne prija ovaj agresivni svet. Mi možemo da razumemo ono što spolja vidimo, ali na koje načine bismo mogli da razumemo ono unutrašnje?
Treba biti spreman da prihvatiš ono što ne poznaješ, makar to bilo bezuslovno i možda do kraja ne razumeo šta je ono drugo iznutra. Prihvatiti tako kako jeste je ono što je važno. Nerazumevanje je strah od nepoznatog, strah od drugačijeg. Taj strah je sveprisutan svakog dana. Ljudi se plaše i to je ljudski i verovatno biološki, ili neka transgeneracijska trauma, i verujem da je to tako svuda na planeti. Ova predstava je upravo o tome da to što je neko drugačiji ne znači da je na bilo koji način gori od nas ili opasniji za nas, već, štaviše, suprotno – bolji za nas, a mi to ne znamo da primetimo.
Ovogodišnje Sterijino pozorje nosi slogan „Naše priče — sećanja i stradanja”. Gde vidiš svoju predstavu unutar tog okvira?
Stradanja ne mogu da prisvojim (smeh). Zavisi kako doživljavamo tu reč, ali mene nužno asocira na nešto degradirajuće i negativno. Sa našim pričama se slažem, jer to što je moja priča jeste zajednička, univerzalna priča, ne samo o autizmu, nego i o porodici, ljubavi, prihvatanju i razumevanju. Meni je ova predstava na neki način i sećanje, i bilo mi je interesantno, kroz sve moje lične scene, kako su se ta sećanja budila i funkcionisala na sceni. Mnoge stvari su se otvarale jer su me glumci pokretali, čak i kad sam mislio da je nešto zaboravljeno i da sam ga izgubio iz vidokruga. Kroz ovaj proces sam shvatio da realnost i prava istina možda nisu toliko važne za pozorište, jer to je materijal od kojeg nastaje predstava, a predstava je neki naš svet i stvarnost, i naše sećanje i viđenje tog sećanja koje je sklono i dopisivanju, štrihovanju i razmaštavanju.
Kako ti odgovaraš na pitanje koje je postavljeno u nazivu predstave?
Odgovaram tom predstavom. Ne mogu da kažem u jednom odgovoru zašto se smeje, ali to pitanje jeste za mene ključ razumevanja i prihvatanja. Meni je uvek bilo nežno, simpatično i enigmatično kod osoba sa autizmom njihov iznenadni i nekontrolisani smeh i tako se to povezalo u naziv.
Autizam je našoj porodici doneo mnogo teških, ali i mnogo lepih trenutaka. Bilo mi je važno da kroz predstavu ispričam i te lepe, duhovite i nežne stvari koje čine život. U procesu sam shvatio da ne može ni samo jedno niti samo drugo. Imao sam potrebu, koliko god da je ta tema snažna i emotivna, da prenesem da ispod svega toga postoji jedna vrlo direktna poruka da je autizam i pokretač nečeg lepog – bezuslovne ljubavi, potrebe za srećom, ogromne snage. Verujem da kada nemate autizam u porodici da se na te stvari možda i zaboravi i da se one u životu podrazumevaju.
Foto: Nata Korenovskai, Milan Đurđević, NeKo
