Ana Mandić je sprska pozorišna i filmska glumica. Rođena u Beogradu 1987. godine. Glumu je završila na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi Borisa Isakovića. Ostvarila se u mnogim pozorišnim ulogama, igra u Ateljeu 212. Na pozorišnoj sceni je možete videti u predstavama „Ovaj će biti drugačiji”, „Konstalacije”, „Revolt”, „Kao i sve slobodne djevojke”, „Amsterdam”…
Publika te češće gleda u pozorištu nego na filmu. Šta je ono što te najviše privlači u pozorištu i kolika je razlika u radu u odnosu na film?
Adrenalin i publika. Kada igraš na sceni nikada ne može da bude isto i ništa ne može da se ponovi. Kada se greške dogode, snalazite se. Publika i voli da vidi kako mi reagujemo na nešto što nije u planu da se dogodi na sceni. I uvek osetiš energiju koja iz publike dolazi.
Foto: Boško Đorđević i Marijana Janković, Atelje 212
Kada si imala najveći strah od toga da publika neće razumeti tvoju ulogu?
Nisam nikad imala strah, nije dobro kretati od toga. Sve polazi od rediteljke, a tu je i čitav tim ljudi. Na početku gledamo da li smo svi sve shvatili, ako nešto nije jasno mi to razjasnimo. Kada smo svi na istom „pragu” onda znamo šta hoćemo i nema straha. Ne smemo ni da pomislimo da publika neće shvatiti. Ipak, isto tako, mi moramo da pretpostavimo šta će to ona tačno shvatiti, mi im samo serviramo već pripremljenu poruku.
U predstavi „Revolt” tumačiš više razlićitih likova. Kako izgleda taj proces prelaska iz lika u lik u tako malom vremenskom periodu?
Bilo mi je lako, jer je sam proces spremanja predstave bio dobar. Parcijalno smo radili scene, a tek onda ih spojili. Jovana Tomić ih je spojila u pravom trenutku i imali smo dosta vremena da ih uvežbamo. U takvom procesu se mere glumačke snage.
Foto: Boško Đorđević i Marijana Janković, Atelje 212
U predstavi „Ovaj će biti drugačiji” tumačiš lik Ivane, koja na sve načine pokušava da promeni sebe i svidi se muškom rodu. Šta za nju znači da je neko "drugačiji" i šta to ona iščekuje?
Za Ivanu je drugačiji onaj koji će joj obezbediti materijalnu sigurnost, da bi mogao da je pazi i razmazi. Ivana nema ambicija da se posveti sebi na neki dublji, duhovniji način, već je to uglavnom površno. Takvog partnera ona i traži, da bude sličan njoj. Ona je ozbiljna žrtva svojih želja. Nameće nam se da je fizički izgled značajniji od onoga što nosimo u sebi. Važnije je koju torbu nosiš nego knjiga koju čitaš. Meni je to neverovatno i poražavajuće.
Predstave „Ovaj će biti drugačiji” i „Revolt” govore patrijarhatu na potpuno različite načine. Šta za tebe predstavlja patrijarhat i kako gledaš na njega?
Smatram da mi živimo patrijarhat i dalje. Navijam kao ljudsko biće za slobodu, osećanje i razumevanje. Pozvala bih sve na pitanje etike i morala. Razumevanje i poštovanje ne znači da ja nemam pravo na svoje mišljenje, ali neke stvari koje me se ne tiču nema potrebe da komentarišem. Gledaš gde ti delaš da najbolje delaš, ako možeš svoje društvo da oplemeniš uradi to, ali ako ne možeš – nemoj da ga ružiš. Protivnik sam bilo kakvih poziva na agresiju i osude. Mislim da nam fali da se volimo.
Predstava „Kao i sve slobodne djevojke” otvara pitanje ženske tinejdžerske seksualnosti, što nije česta tema. Koliko je bilo teško da opravdaš svoj lik?
Pravdam i branim zauvek svaku devojčicu, tako i svoj lik. Stariji ljudi ne prihvataju da devojčice isto kao i dečaci imaju svoju seksualnost. Mi samo pričamo o devojčicama i kroz šta sve one prolaze. Takođe pričamo i o zdravstvenom sistemu, one ne mogu to da reše državno već sve treba da plate privatno. Sve one su to uradile, jer to je pitanje pripadanja, kako bi se uklopile u to društvo. Niko ih nikad nije pitao kako se one osećaju i šta one misle o tome. Roditelji treba da razgovaraju sa svojom decom, kad god mogu i nikada nije kasno za razgovor.
Foto: Boško Đorđević, Atelje 212
Predstava je zasnovana na temi slobode. Šta je to za tebe sloboda i kako gledaš na to da se većina ljudi plaši tuđe slobode?
Treba dati odgovore na pitanja šta znači plašiti se i kako živeti u strahu. Sloboda je život bez strahova. Strahovi nas ograđuju. Najlakše je osuditi – to je linija manjeg otpora. Trebalo bi da pođemo od toga da li smo mi nesto pogrešili, jer i mi činimo ovo društvo. Svako ima pravo na svoje mišljenje, samo nekada, ukoliko nemamo neko određeno znanje o tome, ne treba da ga iznosimo, jer je moguće da ćemo nekoga povrediti. Treba dobro razmisliti i onda to izneti.
Na kraju predstave „Revolt” govoriš sjajan monolog o tome kako su ljudi postali umorni. Od čega si ti najviše umorna?
Mislim da živimo strašno brzom vremenu. Najveća greška je otvoranje društvenih mreža i veselo „skrolovanje”. Previše informacija dobijemo i to ne stignemo da potrpamo „u fioke” u našoj glavi. Šta mi živimo? Ponekad mi se učini da upadnem u mašinu kao većina ljudi, jer živimo u kapitalizmu. Imam osećaj kao da sam hrčak koji pravi krugove u lopti i nikad kraja tome. Najdirljivije mi je kako ljudi reaguju na to i glavom potvrđuju da su umorni. Divno je što ih je u pozorištu neko pitao to pitanje.
