„Svet nije loše mesto za život, već je naš doživljaj sveta urušen mikro-nesigurnostima koje ga sačinjavaju”

1. Kada ste poslednji put bili u pozorištu?

Pre dve godine otprilike, možda čak i dve i po. Mislim da sam gledao monodramu „Marks u Sohou” s Vladicom Milosavljević u JDP-u, na maloj sceni na spratu. Ili možda „Zašto je poludeo gospodin R?”, isto u JDP-u, ali na velikoj sceni.

2. Koju predstavu koju ste pogledali u poslednje vreme preporučujete?

Toliko dugo nisam bio u pozorištu, najviše zbog činjenice da imamo prinovu u porodici koja onemogućava bilo kakve večernje izlaske, da imam osećaj kako je sve što bih rekao deplasirano. U međuvremenu se desila i cela priča sa kovidom, koja je prilično uzdrmala pozorište, tako da ja sada uopšte nisam siguran šta su repertoarske politike, na kraju krajeva. Stoga, ne znam šta bih iz rukava preporučio. Ipak, jedna od interesantnijih predstava koju sam među poslednjima pogledao igrom slučaja ima veze sa stvarima koje sam ja pisao. Govorim o postavci predstave po mojoj priči „Crocodiles” u HNK-u iz Varaždina. Bilo mi je fantastično kako mala scena poput varaždinske može biti tako dinamična i živa. Bio sam na premijeri tamo, a onda su i oni gostovali u Beogradu - herojski putovali autobusom iz Varaždina, odigrali predstavu, spakovali se u autobus i vratili se kući bezmalo sat vremena nakon završetka. Otprilike u isto vreme Mia Knežević je u Srpskom narodnom pozorištu postavila ambiciozno realizovanu predstavu po mojoj ilustrovanoj noveli “Minut - Put oko sveta za 60 sekundi”, u kojoj su najjači utisak na mene ostavili glumci svojim talentom za transformaciju.

3. Koliko često i sa kime idete u pozorište?

S obzirom na to da, kao što sam napomenuo, imam veoma malo dete, moj odlazak u pozorište je nažalost nešto što ne mogu da kontrolišem.

Uglavnom idem sa suprugom ili prijateljima - čini mi se da se u pozorište obično ide u nekom relativno intimnom, dobro poznatom društvu. Ipak, nemam ništa protiv toga da idem sam i smatram da postoji jedna dosta interesantna stvar u tome kada odlaziš nasamo na dešavanja tog tipa, jer onda to prestaju da budu socijalne aktivnosti sa ćaskanjem, koje na neki način onemogućavaju doživljaj. Čovek može malo duže da ostane ozračen onim što je video, jer u suprotnom brzo pređemo iz onoga šta smo gledali u to hoćemo li pivo ili vino, tj. odemo u potpuno drugačije stanje duha, dok se ovako zadržimo na onome što je predstava i želela od nas.

4. Ko Vam je omiljeni pozorišni glumac/glumica, reditelj/ka?

Nemam iskustva sa savremenošću pozorišta, te se bojim da bi bilo šta što kažem bilo potpuno out-of-date. Bojan Đorđev ima interesantnu poetiku, te svakako njega mogu da navedem. On je u Centru za kulturnu dekontaminaciju režirao jednu vrstu predstave koja je nastala po mojoj knjizi „Predator”, a čiji je tekst obradio Srđa Anđelić. Možemo čak pre reći da je to bio neki vid kreativnog čitanja, što je meni dosta zanimljivo, imajući u vidu na koji način je CZKD izabrao da prezentuje svoj rad. Takođe, u radu Bobe Jelića na filmu, kao i u pozorištu, dopada mi se inovativnost kojom tretira dijalog. U njegovom slučaju on s publikom često ne komunicira značenjski, nego na raznim drugim nivoima, što zaista ostavlja snažan utisak.

5. Kakav je Vaš stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

Pozorište ima taj analogni karakter koji deluje malo starovremeno, jer je blokiran u vremenu i prostoru, te je u skladu s tim veoma zahtevna forma umetničkog izražavanja.

Mnoge umetnosti možemo da konzumiramo na razne načine i kad god nam se za to ukaže prilika, ali pozorište od nas očekuje da mu se potpuno prepustimo na dva sata, što se danas pokazuje kao užasno zahtevno. Verujem da ga ljudi vole upravo zato što nije tako lako premestiti ga u neki drugi domen. Meni je zanimljiva sama činjenica da je uopšte moguće da se toliko glumaca neke postavke pojavi u jedno konkretno vreme i radi jednu konkretnu stvar. Imajući u vidu kako se naša stvarnost raslojava, to deluje gotovo nemoguće, međutim, u pozorištu se to ipak događa, i baš zbog toga ono najbolje ume da ostvari direktan kontakt sa ljudima. Mnogo politike se komunicira kroz pozorište i u pozorištu, te nije ni čudo što su pozorišni reditelji često politički aktivni, izazovni i provokativni u javnosti. Mislim da to ima veze sa samim karakterom pozorišta kao nečega što se ne dešava mimo vremena i prostora, već se oseća da trenutak postoji i da je vitalan. Zbog toga, smatram da je pozorište važno i da će ostati važno, što pokazuje i to da je ono preživelo krizu novih formata, ali da je i samo odavno našlo načina da inkorporira nove medije u sebe.

6. Odrasli ste u Beogradu 80-ih, vremenu procvata potkultura jugoslovenske alternativne scene, koja ni na koji način nije kasakala za svetom, a čiji ste deo bili kao gitarista sastava „Urbana gerila”. Na koji način se naša alternativna muzička scena od tada izmenila, imajući u vidu globalizaciju te industrije?

Razlog zašto su stvari bile živahne 70-ih, 80-ih i 90-ih godina 20. veka, a onda kao da su izgubile nešto tog naboja od 2000-ih naovamo jeste činjenica da smo spram tog perioda, koji karakteriše potpuna izolacija, krenuli da se otvaramo i konzumiramo sadržaje koji su globalno važni. Zbog toga je za ljude mnogo interesantnije da odu na EXIT i gledaju velike bendove, nego da prate domaću scenu. Sa druge strane, internet je zaista uhvatio maha i sve nam je postalo dostupno na onaj famozni jedan klik. Stoga, domaća muzika više nije morala da služi kao vrsta surogata za nešto što bismo rado slušali, a nije nam dostupno. Ljudi su gotovo zaboravili kako izgleda kada sadržaja nema, kada je sve na pločama koje nisu objavljene kod nas, kada postoje dve ili tri radio stanice koje to nikada ne puštaju, kao i doslovno dva televizijska kanala koji su senzibilitetski postavljeni na način koji ne odgovara onome što klinci očekuju. Mi smo morali mnogo da čitamo i da zamišljamo kako bi nešto što nismo imali prilike da čujemo moglo da zvuči. U tom smislu, domaća scena je bila jako važna kada sam ja bio mali, a onda je 90-ih godina dobila i politički značaj, zato što je negovala određeni senzibilitet koji je reprezentovao savremenost u jednom gadno zalutalom društvu koje je skrenulo u krvave atavizme, a koji su u najvećoj meri bili oslikani ljigavim sinkretizmom turbo folka.

Od tada je sve to na izvestan način prošlo, podrazumevajući da su neke tvrde granice i prepreke ipak probijene. Ako to sada rezultira time da lokalna scena nije onoliko jaka koliko je bila ili time da osećaj njene važnosti više nije intenzivan, treba imati u vidu da je sve prilično slojevito, da se događaju različite stvari, te da se ljudi bave i različitim vrstama muzike. Možda ima i više toga nego što mi možemo da saslušamo, samo što je naša pažnja okrenuta na neku drugu stranu.

7. Vaš debi roman, „U potpalublju”, nagrađen je NIN-ovom nagradom 1994. i pridodao vam titulu najmlađeg dobitnika iste. Kako posmatrate ovaj roman s iskorakom od 25 godina iskustva, ne samo karijernog, već i životnog?

Kao na bilo šta što čovek prvo uradi u javnosti. To nije bio prvi književni tekst koji sam napisao, ali jeste prvi koji sam objavio. Ja i danas radim na tom rukopisu, jer je on deo tetralogije koju sam krajem devedesetih ostavio nedovršenom, objavivši prve dve knjige, i kojoj sam se vratio pre par godina ne bih li je završio u skladu s tadašnjim planovima. Treća knjiga je, tako, objavljena pre možda dve godine a na rukopisu četvrte radim. Ona se dešava danas, likovi, makar oni koji su uspeli sve to nekako da prežive, svakako su se promenili, pa s njima i sama naracija. Međutim, s obzirom na to da je inicijalno knjiga bila neka vrsta fiktivne autofikcije, pripovedač je ostao isti. On i i dalje govori o tome što mu se događa - nema pomaka između njega i onoga o čemu pripoveda. Mislim da je ta građa ostala ista jer je bila zasnovana na osnovnim koordinatama koje su činile moj život.

Kada sam se vratio iz Engleske ‘89, zaglavio sam se ovde, a onda su počela sva ta sranja koja staju unutar zbirne imenice „devedesete”, i ja sam shvatio da nemam izbora, već da moram da guram kroz to. Ova događanja su me i naterala da napišem tu knjigu, koja je bila moja vrsta intimne odbrane. U njoj sam tematizovao ljude zaglavljene u dramatičnim društvenim okolnostima, ali bez imalo one čuvene istorijske distance, jer se ista ta sranja događaju i danas. U tom smislu, nemam osećaj da sam se odvojio od samog teksta ili da je on za mene strano telo iz daleke prošlosti. Nemam čak ni sentimentalan odnos prema mladosti, jer samo konstatujem da je neko vreme prošlo, ali da sam to i dalje ja.

8. Ove godine je došlo do oštre kritike javnosti zbog odsustva ženskih autorki u užem izboru za NIN-ovu nagradu, što je ne čini izuzetkom, kako ste ranije i sami naglasili. Koji je razlog za odsustvo inkluzije autorki, s obzirom na to da su u poslednje vreme prilično ovladale književnom scenom Srbije?

Regionalna scena je moćna i evidentno je da žene koje se bave pisanjem diktiraju ono što je dominantni senzibilitet u regionalnoj književnosti. Imam utisak da one ne robuju epskim muškim žanrom kakav je roman, već da u velikoj meri pišu poeziju, pripovetke, eseje ili drame tj. stvaraju kroz intimnije, manje i brže forme. Kada govorimo o NIN-ovoj nagradi, objektivno je moguće da je sedmoro muških autora imalo bolje romane od bilo kog koji potpisuje žena, mada mislim da i jedno i drugo ima elemente pogrešnog u sebi. Smatram da treba da postoji samo jedan kriterijum, a to je književni kvalitet. Sve mimo toga su samo pitanja identiteta, a ona za književnost nisu ključna.

Uostalom, nije ta NIN-ova nagrada jedini dokaz nečijeg kvaliteta, niti je ona uopšte toliko neophodna. Mi smo skloni kulturi koja od svega pravi monolite, što se ogleda i u situaciji vezanoj za NIN-ovu nagradu, koja je postala svojevrstan spomenik. Sve to zapravo potiče iz jedne književne lenjosti koja se reciklira iz godine u godinu. Smatram da je taj više svesno marginalan princip koji u knjiženosti biraju žene mnogo heterogeniji i podrazumeva niz manjih tokova i rukavaca, a ne jedan veliki i glavni tok, takozvani mejnstrim.

9. U ime udruženja KROKODIL, predstavili ste Deklaraciju „Odbranimo istoriju”, kao vid redefinisanja statusa istorijske nauke. Koliko je ovakav vid borbe protiv nacionalizma važan generacijama koje se ne sećaju političkih odluka koje su se donosile 90-ih, a koje za posledicu imaju stanje u kome smo sada?

Sačekaće i vas sve to. Nijedna generacija nije ostala imuna na ono što se u ovom društvu dešava, niti može da otkloni sopstvenu odgovornost za stanje u kom živimo. Ipak, mladost ima tu prednost što omogućava ljudima da se nadaju kako će se putevi pred njima sami od sebe magijski raščistiti. Nažalost, ovde su stvari jako komplikovane i neće se tako brzo rešiti, a mi ipak imamo slojeve tog okruženja koji ne idu nikuda. Oko nas su regionalne zemlje sa kojima delimo jezičke, senzibilitetske bliskosti, a tu je i čitav niz jako kompleksnih međuodnosa. Međutim, postoje koraci kojima moramo da se krećemo. Pre ovog projekta radili smo i na projektu „Jezici i nacionalizmi”, gde su nam se priključili srednjoškolci iz bosanskog grada Jajca.

U Bosni se deca razdvajaju u zasebne grupe po etničkom principu, a pod lažnom pretpostavkom da govore različitim jezicima. Deca nisu nasela na taj pokušaj obrazovne segregacije, zbog čega su izašla na ulice i protestovala. Potpuno je sumanuto da deca koja se druže, zaljubljuju i igraju fudbal zajedno onda odu u školu kroz različita vrata zavisno od toga da li su Srbi, Hrvati ili Bošnjaci. Stoga, naravno da je to važno za vas. Čak i kada ne znate da trpite posledice, vi ih trpite kroz manipulaciju istinama.

10. Vaša dela neretko govore o junacima koji pokušavaju da poprave urušene odnose ili pobegnu tapkajući u mestu, ne bi li pronašli duševni mir. Šta je to što nas sprečava da dekodiramo matricu prostora i vremena po kojima smo sazdani?

Sve generacije koje trenutno postoje, čak i globalno, a posebno ovde, nalaze se u jednoj vrsti raskoraka između vremena koje evidentno prolazi i ovog drugog koje još nije došlo. Moram ipak da kažem da ja volim što postojim danas, uprkos tom vakuumu koji nije uvek dobar da se u njemu živi. Mnogo toga lepog dogodilo mi se u ovih 55 godina života, ali postoji ta jedna neuroza, jedan osećaj da stvari izmiču našoj kontroli, u kome nismo usamljeni. Kovid je prilično uvećao taj osećaj, pogotovo u Zapadnom svetu, gde su ljudi jako dugo bili utemeljeni u opštem blagostanju, ali i pre same pandemije bilo je dosta strujanja te vrste, od migrantskih kriza pa sve do porasta desnice.

U Evropi se ovo najviše ogleda kroz nemogućnost sagledavanja budućnosti kao neke bliske realnosti koja ne vodi nužno nečem apokaliptičnom. Znate, ljudi su zaboravili da su do prekjuče elementarni parametri poput gladi, hladnoće i mnogobrojnih bolesti bili teško premostivi. Svet danas zaista nije toliko loše mesto za život kao što se nama čini, već je naš doživljaj sveta urušen čitavim nizom mikro-nesigurnosti koje su se u njemu stvorile.

Vladimira u HuPikon upisala Danica Milanović

Foto: Lado Jendrišek (hocupozoriste.rs)