HuPikon: Tijago Ferejra
Tijago Ferejra, poreklom Brazilac, već osam godina živi u Srbiji. Zajedno sa svojim udruženjem „Srbija za mlade” dobitnik je najprestižnijeg priznanja iz oblasti turizma kod nas – Turističkog cveta za doprinos razvoju turizma u Srbiji. Aktivno učestvuje u promociji naše zemlje ne samo preko udruženja već i na svom blogu „Bem-vindo à Sérvia” („Dobro došli u Srbiju”), kao i u autorskoj emisiji „Brazilac sa Balkana”, koja se prikazuje na linkTV-u. Za sebe voli da kaže da je najveći Srbin među Brazilcima, ali i najveći Brazilac među Srbima. Tijago je treći stranac u istoriji koji je dobio priznanje fonda „Branislav Mane Šakić” za izuzetno znanje i očuvanje srpskog jezika. Pažnju privlači ne samo zbog srpskog, koji perfektno govori, svog nesebičnog zalaganja kada je u pitanju promocija srpske kulture, već i zbog neverovatne harizme i vedrog duha koji ga čine jednim od omiljenih sagovornika.
Sa Tijagom smo razgovarali o njegovom životu u Srbiji, prvim susretima sa srpskom kulturnom scenom, ali i o njenim nedostacima kada je u pitanju mlađa publika.
1. Kada si poslednji put bio u pozorištu? A kada prvi put u pozorištu u Srbiji?
Poslednji put sam bio u Baču, pre dve nedelje, imao sam jedan projekat tamo koji smo realizovali, a baš se tada održavala predstava „Sve za tebe, ljubavi” u njihovom Domu kulture. Kolege iz turističke organizacije su me pozvale da je zajedno gledamo. To je odlična komedija, zbog koje sam plakao od smeha, a oduševio sam se i što je sala bila puna. Što se tiče prve predstave koju sam gledao u Srbiji, to je bilo pre toliko godina (sedam otprilike) da se i ne sećam koji sam komad gledao, ali znam da je bilo u pitanju Beogradsko dramsko pozorište.
2. Koju predstavu, koju si pogledao u poslednje vreme, preporučuješ?
Pored predstave „Sve za tebe, ljubavi”, koja me je oduševila, preporučio bih i „Gospođu ministarku”, od čuvenog Branislava Nušića, koju sam gledao u Narodnom pozorištu, jer je i to jedna fantastična predstava.
3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?
Iskreno, voleo bih češće da idem u pozorište. Međutim, uvek sam u nekom haosu, imam puno obaveza i stvari koje treba da radim, i zbog toga odlažem odlazak u pozorište, što mi je veoma žao. Trudim se da idem bar dva-tri puta godišnje, ali ponekad ne uspevam da odem ni toliko. Najčešće idem sa svojom devojkom, odnosno verenicom.
4. Ko ti je omiljeni glumac/glumica, odnosno reditelj/rediteljka?
Iskreno rečeno, ne pratim baš toliko srpsku pozorišnu scenu da bih znao kako se zovu glumci, a kako reditelji. Ja sam inače takav – ne sećam se imena, ali pamtim likove i kada ih vidim, onda mogu da ih prepoznam. Ali da pamtim po imenima, to ne mogu nikako. To važi i za fudbalere, košarkaše, glumce...
5. Kakav je tvoj stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?
Pozorište doživljavam kao jedan kratak beg iz realnosti. Kada odem u pozorište, volim da se u potpunosti isključim i zaboravim na sve stresove i obaveze, da se, dok sam tamo, fokusiram na uživanje, na odnos sa glumcima, na emocije koje glumci prenesu na nas. Ta interakcija između glumaca i publike, ali i mnoštvo osećaja koje mi kao publika proživljavamo, za mene su jedno neopisivo lepo iskustvo.
Pozorište ima neverovatnu moć i izuzetno bitnu ulogu da našu dušu hrani. Lično smatram da je narod koji ide u pozorište duhovno bogatiji, informisaniji i komunikativniji. Pozorište treba da nas čuva, da nas obogaćuje i treba da se svi mi sa ponosom i što češće okupljamo u pozorištu.
6. Kakva je pozorišna umetnost u Brazilu? U kojoj meri se ona tematski/stilski razlikuje od pozorišne umetnosti ovde? Šta je ono što ti se posebno dopada na pozorišnoj sceni kod nas, a šta ono što i ne gledaš uvek rado?
To je pitanje na koje ne mogu dati konkretan odgovor, zato što živim u Srbiji od svoje 20. godine. U pozorištu u Brazilu sam bio još kao mali, i to sa roditeljima.
Ono što primećujem kod vas je da imate veoma specifičan smisao za humor, koji na prvi pogled deluje preozbiljno i crno, a koji predstavlja vaš poseban način pravljenja komedije. Kada to razumemo, onda shvatimo da se iza te ozbiljnosti krije istinski humor i onda bude i te kako smešno. Kada sam počeo da kapiram vaš stil humora, stil glume, onda mi se sve to veoma dopalo i drago mi je da je tako, jer kroz pozorište, kroz glumu mogu bolje da shvatim i srpsku kulturu uopšte.
7. U čemu se ogleda razlika između načina na koji mladi u Brazilu i mladi u Srbiji pristupaju kulturi? Šta je ono što bismo mi mogli da naučimo od njih, a šta oni od nas kada je svest o značaju kulture u pitanju?
To je jako kompleksno pitanje. Ono što ja vidim kao sličnost između mladih u Brazilu i u Srbiji je, prvenstveno, da i jedni i drugi više cene ono što dolazi iz inostranstva umesto onog što je domaće. Razlika je u tome što su pozorišta u Brazilu, čini mi se, nekako modernija, i to ne samo pozorišta već i glumci, koji većinom imaju i svoje kanale na Youtube-u. Toliko su prisutni na internetu da se ne zna da li imaju više pratilaca na društvenim mrežama ili u pozorištu. To je, po mom mišljenju, veoma važno jer se na taj način može privući veliki broj mladih i to čini veliku razliku u pristupu pozorišnoj umetnosti ovde i u Brazilu.
8. Sa svojim udruženjem „Srbija za mlade” baviš se promovisanjem prirodnih lepota kojima obiluje naša zemlja, a u jednom od intervjua si i istakao da ti je želja da se mladi u Srbiji više upoznaju sa sopstvenom kulturom i shvate koliko je dragoceno sve što naša zemlja ima. Šta vidiš kao uzrok činjenici da mladi ne putuju po Srbiji onoliko koliko bi trebalo?
Mislim da je problem u tome što su ljudi ovde prosto navikli da budu negativni i da više cene ono što je strano od onog što je domaće, i to se prenosi sa kolena na koleno.
Verovatno zato što su stariji živeli u neko lepše doba, za vreme Jugoslavije, kada su bili bolji uslovi za život, a sada, kada se sve to izgubilo, oni prenose neko nezadovoljstvo na mlade. Mladi onda to slušaju ceo život i više se uopšte ne interesuju da istražuju svoju zemlju, nego žele da upoznaju Francusku, Španiju, Ameriku, Englesku, a, u stvari, Srbija ima toliko toga u ponudi što privlači Kineze, Engleze, Brazilce, Amerikance... Međutim, to nije slučaj samo sa Srbijom: ja sam iz Rio de Žaneira, a veliki broj mojih zemljaka se takođe samo žali na Brazil, iako Brazil ima najlepše plaže, lepe ljude, lepu prirodu... To je, nažalost, svetski fenomen, samo je potrebno da mi budemo samokritični i da razmišljamo svojom glavom. Neverovatno je da ne poznajemo zemlju gde smo rođeni, da samo želimo da putujemo van, da sva naša sredstva usmerimo ka putovanjima u inostranstvo, a ne možemo ni malo sredstava da izdvojimo i da nekoliko puta godišnje odemo negde za vikend ili na izlet i istražimo nešto što je u našoj blizini (neke druge gradove, planine, predele). Mi kroz svoje udruženje „Srbija za mlade” samo pokušavamo da promenimo tu kulturu kod ljudi i uspevamo u tome. Već osam godina radimo i neverovatan broj mladih, a i starih, počeo je da putuje Srbijom zahvaljujući nama i našem angažovanju.
9. Koji je najbolji način da se mladim ljudima privuče pažnja u današnje vreme, posebno kada se radi o kulturnim aktivnostima? Šta je ono što našoj kulturi nedostaje da bi bila primamljivija mlađoj populaciji?
Mislim da kultura treba da bude moderna, da izgleda moderno i da bude tamo gde su mladi.
Naravno da treba da postoje pozorišta i da se održavaju predstave, ali ako kultura nije prisutna na društvenim mrežama (na Instagramu, Facebook-u, Youtube-u) onda ona neće doći do mladih. Mladi ne gledaju više ništa van interneta i koncentracija im je znatno slabija. Kada bi se kultura prilagodila jeziku kojim se mladi služe, sve bi izgledalo drugačije. Bilo bi dobro kada bi, na neki način, svaka predstava imala svoj profil na Instagram-u i kada bi se tamo konstantno objavljivale razne stvari, kao i kada bi se svaki glumac takođe angažovao oko takve vrste promocije. Uveren sam da bi se to mlađoj populaciji svidelo i da bi onda i oni bolje reagovali. Mislim da bi im kultura onda bila mnogo bliža.
10. Dobitnik si značajnih priznanja kako iz oblasti turizma tako i za izuzetno znanje srpskog jezika. Odnedavno si i zvanično postao državljanin Srbije. U kojoj meri su te boravak u našoj zemlji, sa našim ljudima, i bavljenje ovim poslom promenili? Šta je ono što si naučio tokom prethodnih osam godina života u Srbiji, a što možda ne bi da si ostao u rodnom Brazilu?
Definitivno sam se puno promenio od kada sam došao da živim u Srbiji: naučio sam da živim daleko od svoje porodice, osamostalio sam se, morao sam da se naviknem na udaljenost od rodne zemlje i od prijatelja iz detinjstva – morao sam da otkrijem ko sam u stvari ja. To se sigurno ne bi desilo da sam ostao u Riju, u svojoj komfornoj zoni. Ovde sam bukvalno otkrio koji su mi snovi i kako da ih realizujem. Korak po korak sam upoznavao ljude koji su mi pomagali u tom celom procesu, učio sam i učio da bih video da li sam i za šta sposoban.
Video sam da je sve moguće kad se nešto želi. Kad postoji rad, trud, angažovanje, kad se nešto radi punim srcem, ne postoje granice. Srbija me je naučila da koliko daješ toliko i dobijaš, tako da – što više dajem to više dobijam zauzvrat. A to ne može da bude lažno jer se lažne energije osećaju i onda dobijamo samo lažne stvari. Došao sam ovde sa punim entuzijazmom i ova zemlja me je toliko oduševila da sam počeo da je promovišem, da menjam sliku Srbije u svetu i to sam radio sa iskrenom željom da nešto promenim i, eto, danas mi se to višestruko vratilo. Sada osećam samo ogromnu ljubav svih oko sebe i to mi je nekako jako drago. Srbija me je naučila ko sam, Srbija me je naučila kako da prevaziđem sve prepreke, Srbija me je naučila puno toga o ljubavi i da nije bilo Srbije, ja ne bih bio to što jesam.
Tijaga u HuPikon upisala Dijana Milićević
Foto: Lična arhiva sagovornika
