Irski pisac Semjuel Beket je 1969. godine napisao izuzetno kratku eksperimentalnu dramu „Dah” (Breath) za erotičnu reviju „Oh! Kalkuta!” Keneta Tajnana. Ova dramaskula u sebi nema ni jednu repliku, niti jednog lika, jedini akteri su razbacano smeće po sceni, prolazan krik novorođenčeta i slabo svetlo koje se polako pali i gasi. Postavljena na scenu, traje oko svega 40 sekundi. Sumnja se da je zatim, zbog smele prirode same revije, Tajnan izmenio tekst kako bi na sceni, pored razbacanog smeća, ležala i razbacana naga ženska tela.

Ako Tajnanovoj verziji Beketovog eksperimenta dodamo replike i likove da ih izgovore, ako razbacano smeće zamenimo rasipanom zemljom, krik novorođenčeta zamenimo zaraznom melodijom remiksa ženskih uzdisaja i ako naga tela odenemo praistorijskim krznima i kožama, dobićemo jednu drugu vrstu eksperimenta: eksperiment nad ljudskom vrstom „ORBIS” Drama Studija u Kulturnom centru Čukarica.

Autorka Mira Vučetić, koja se preko deset godina bavi porodičnim pravom, kroz „ORBIS” ispituje obrasce u međuljudskim odnosima koje mi svi beznadežno ponavljamo iz dana u dan. Ovo čini putem samog teksta, ali i putem njenog tumačenja lika Naratorke: boginje u belom koja se, u nadi da ih može spasiti od njih samih, valja u crnoj zemlji zajedno sa svojim smrtnim subjektima.

Pitanje muško-ženskih odnosa na pozorišnoj sceni ume lako da ostane na površnom i jeftinom, pa čak i mizoginom nivou, ali „ORBIS”, u režiji Miloša Lučića, uspeva da ga na svež način ispita kroz prizmu sukoba primalnog i civilizovanog, stavljajući akcenat na žensku tačku gledišta.

Ono što ovaj sukob čini uverljivim je lakoća s kojom glumci iz jednog registra prelaze u drugi, oscilujući između životinjskih epizoda, gde se gotovo „gorilaški” kreću po sceni i poput vuka njuše jedni druge, i civilizovanih sekvenci, gde iza svake pažljivo kultivisane replike suptilno otkrivaju neizbrisive ostatke onog animalnog iznutra.

Pitanju simbioze ove dve sile doprinosi i minimalna, ali upečatljiva scenografija. Nedaleko iza plodne crnice preti red visokih staklenih komora, mesto za naše subjekte da odu kada više nisu potrebni ispitivačima, ujedno i izvor guste magle koja svojim prisustvom na sceni briše granicu između sterilnog i prljavog, prirodnog i neprirodnog.

Jedna od glavnih teza komada je da, u savremenom društvu, mi više ne razgovaramo, već tumačimo. „ORBIS”, kao proizvod meta-pozorišta, pruža otpor ovoj navici tako što ruši četvrti zid i publiku direktno suočava sa njenim viktimizmom, onemogućava joj uzaludno tumačenje skrivenog značenja ove priče i time ustupa mesto razgovoru. Predstava ovo postiže jasnoćom vizuelnog jezika, poput krzna koje viri ispod moderne haljine ili sakoa, sugerišući da civilno ne može da sakrije niti ugasi ono karnalno, ali i surovošću samog pitanja koje gledaocu postavlja:

Ako naša potreba za drugim opstaje, a briga nestaje, da li onda polako propadamo kao civilizacija koja je izgrađena na temelju bezuslovne empatije?

Nakon što je saznao za izmenu svog teksta, Semjuel Beket je Tajnana nazvao lažovom i prevarantom. Uvođenjem golotinje, Tajnan je Beketovo delo skrnavio, pogrešno sugerišući da je reč o seksualnom odnosu, ne o egzistencijalnoj strepnji. Dok „ORBIS” destruktivne obrasce međuljudskih odnosa stavlja u daleko širi okvir egzistencije cele civilizacije, ti obrasci su isključivo muško-ženski i heteronormativni, što se ogleda u tome da su likovi poput Darka (Stefan Džolić), Vladana (Nenad Petrović) i Kuma (Dušan Čeganjanac) skloni izbegavanju svojih problema, a oni poput Tanje (Marta Nedeljkov), Mine (Jana Vojnović) i Jelene (Aleksandra Ružičić) skloni samožrtvovanju. Spektar čovekove prirode i ljudskog iskustva je bogatiji od toga i vredi ispitati i alternativne, opet podjednako ponavljajuće i destruktivne, obrasce.

Nakon završenog eksperimenta, isceljeni subjekti se krvavi vraćaju u zemlju iz koje su nekada davno i izašli. Naratorka, zajedno sa svojom posadom (Marija Aćimović, Milena Milosavljević), ih pokriva i time sprema za naredno igranje, za naredni orbis – kada će ih iznova otkriti.

Autor: Radivoje Radovanović

Foto: Ivana Bukvić

Radivoje Radovanović

Tekstovi autorke

Vuk dlaku menja, ali ćud nikada

Izdvajamo

Danas na repertoaru

Predstojeće premijere