14. mart 2020. godine

20:00

Sedim u sobi i čekam live stream na youtube-u, šta se tačno dešava? Verovatno ne bih poverovala da ću na ovaj način pratiti jedan festival. Čekajući ovogodišnji FIST, 15. po redu, razmišljala sam šta će se sve naći ove godine na programu, gde će se igrati predstave, kakvi će biti prateći programi… Prošle godine sam prvi put bila na ovom festivalu i ono što je na mene ostavilo poseban utisak jeste neverovatna mladalačka energija, entuzijazam ljudi koji su zajedno sa mnom pratili festival, ali pre svega izbor predstava. Gledajući prošlogodišnje predstave, „Dijete od pijeska” Umetničke akademije iz Splita i „Ona je samo došla telefonirati” zagrebačke Akademije umetnosti, počela sam više da istražujem studentske predstave, obraćajući pažnju na mlade umetnike i njihov rad. Zbog toga smatram da je ovaj festival važan za povezivanje studenata iz različitih krajeva sveta, razmene njihovih ideja i iskustava.

U novonastaloj situaciji koja nas je zadesila ovih dana, kad su otkazana sva kulturna i javna dešavanja, pa i pozorišni festivali koji je trebalo da se održavaju u ovom mesecu, ljudi koji organizuju FIST su odlučili da se ovaj festival ipak održi, ali na drugačiji način, menjajući koncept festivala. Sigurna sam da je trebalo mnogo više smelosti, a i organizacije, da u ovih par dana donesu ovakvu odluku i održe festival budnim.

20:15

Čujem zvuk obaveštenja, festival upravo počinje...

FIST je otvoren kratkometražnim dokumentarnim filmom koji nam donosi priču o postojanju festivala, želji za stvaranjem njegovih studenata, o ideji koja je pokrenula tadašnje studente Menadžmenta i produkcije. Saznajemo, takođe, ko stoji iza jednog ovakvog festivala i šta znači izlazak iz granica fakulteta i postavljanje ovakvog festivala u institucionalnim pozorištima, gde su se i najviše odigravale predstave. Ovim filmom uveli su nas u pet dana festivala na kom ćemo imati priliku da pratimo različite predstave.

15. mart

19:00

Prve večeri FIST festivala, imali smo priliku da pogledamo dve predstave, „Tamo gde nikada nisam bio”, u izvedbi Visoke škole za muziku i pozorište Feliks Mendelson Bartoldi iz Lajpciga, a odmah potom i komad „Ne jedi to! Za Božić je!”, Poljske nacionalne škole za film, televiziju i pozorište iz Lođa.

I dok smo svi, okupljeni oko svojih ekrana, očekivali početak, posebno se pitajući kako će se pozorište prilagoditi digitalnoj formi, prvi komad otpočeo je greškom. Činilo se da predstava „Tamo gde nikada nisam bio”, usled tehničke greške, nije puštena od početka, a komentari u ćaskanju uživo ubrzo su upozorili i sam festival na to. Posle pola časa čekanja, performans je otpočeo, mada bez prevoda. Ljubazna osoba na ćaskanju uživo ponudila se da prevodi tekst u toku predstave i tako je i bilo. Sada smo, konačno, mogli da svedočimo prvom digitalnom pozorištu.

„Tamo gde nikada nisam bio” svoju poruku mahom prenosi pokretima, mimikom i zvučnim efektima. Performans obavijen metaforom, tek ponekad koristi reči da bi nam dočarao samu suštinu priče. Scenografija je skromna, četiri stola, osam osoba i jedan obrok. Negde u međuprostoru, naši junaci, u intimnom činu deljenja obroka, sa nama dele i suštinu njihovog bića. Jedna za drugom, na TV ekranu u pozadini, ispisuju se različite poruke, dok glumci, jedan po jedan, govore o ljudskoj strasti, ljubavi i patnji. U toku samog izvođenja, potkrada se još jedna greška, pauza tokom predstave emitovana je, čini se slučajno. Predstava se završava snažnom porukom o besmrtnosti pozorišta, a nama uskoro biva saopšteno da su sve smetnje bile namerne. Na ovaj način, glumački ansambl dao je svoj pečat prvom digitalnom festivalu.

21:00

Predstava „Ne jedi to! Za Božić je!” kombinacija je nespojivih žanrova. Osmišljena je kao dokumentarac o otetoj devojčici, koji se prepliće sa pauzama u kojima možete očekivati raznoliku zabavu. Od plesa, pevanja pa sve do kratkih vesti, ovaj komad za vrlo kratko vreme izaziva buru različitih emocija. Izvedba ovog performasa neodoljivo podseća na neku TV emisiju, te od samog početka imamo voditelja koji nas vodi kroz priču. Centralna radnja je smeštena u dokumentarac „Oteta”, u kome se upoznajemo sa devojčicom Suzi, žrtvom iskrivljenog uma svog komšije Brajana. Scene u dokumentarnom filmu menjaju se munjevitom brzinom, od prošlosti do sadašnjosti, od perspektive jednog do perspektive drugog lika, a glumačka postava sve ovo izvodi sa izuzetnom lakoćom. Tenzija i misterija uspevaju da se održe do samog kraja. Kao balans ovoj mračnoj fabuli nameću se pauze između glavne radnje, duhovite opaske voditelja, pesme i ples kao i vesti o nespretnim policajcima i pijanim vozačima često su, iako pune pouka, zabavne.

Scenografija je skoro pa nepostojeća, ali glumci to vrlo lako nadoknađuju svojim ponašanjem na sceni, te su u prilici da nas u svakom trenutku odvedu na neko drugo mesto. Osvetljenje je fenomenalno, komad je sniman sa tri kamere, a zvučni efekti su uvek savršeno prilagođeni trenutku. Ovaj komad na zabavan, pomalo detektivski i posve drugačiji način uspeva da nam ispriča jednu tragičnu priču.

FIST je i u trenutnim okolnostima originalno i interaktivno, uspeo da teatar preseli u naše domove i započne jednu novu eru onlajn pozorišta.

Večeras je na repertoaru komad „TEOTWAWKI ” u izvedbi Visoke škole umetnosti iz Ciriha.

Anđela Stanojević

Tekstovi autorke

15. FIST (prvi dan): „Verujmo u besmrtnost pozorišta”

Izdvajamo

Danas na repertoaru

Predstojeće premijere